Oko podne na Terazijama ide mečka, sasvim bunovna i pita koji je datum, kažem koji je a ona gunđa sebi u bradu ... opet ste nešto zeznuli po planeti jer je mnogo toplo i gde je onaj sneg pa da spavam kako je red odvajkada a ja mucam da pojma nemam i onda ona odmahne šapom i ode niz Balkansku ...

Zatekoh se jutros u apoteci kod železničke stanice da kupim aspirin a onda uđe ona mečka, još bunovnija nego juče, tetura neispavana i traži neke pilulice za spavanje, mumla kroz zube da joj je zimski san neophodan na ovoj zeznutoj planeti, daju joj ali ona nema da plati, dam sitnu kintu za te pilule, uze ih, proguta iz mesta i ode uz Balkansku ...

Posle je nisam više video, ako je sretnete nađite joj se pri ruci ... sugrađaninu uvek treba pomoći .... 

Prikazanje srBske retorike ... I ZAPAD I ISTOK I NA SVE STRANE DOBRO JUTRO ... 

 

...  sve jedno koja zagrize, istočna ili zapadna ... plivanje i plutanje u mestu sledi ...

 

Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja ...  

 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta obnovio sam sećanje i vratiše mi se priče odvajkada i kako je to bilo, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije.

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi“ nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom.

 

Već neko vreme, možda dve tri godine, se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo.

Sinoć prođoh Trgom Republike, to je onaj trg u centru grada gde je Narodni muzej pokriven već evo drugu godinu skelom i platnom po receptu Potemkina, Narodno pozorište, zgrada Riunione, Dom štampe ali na drugoj strani opstaje Staklenac iza koga viri jedna divlje izidana zgrada koja se ruga svemu tome. Na to sve navikli se Beograđani pa i ne gunđaju mnogo osim nekih zaludnih čistunaca koji nemaju druga posla a stalo im je do toga da im grad izgleda gradski. Pojma nemaju šta sve može još da se desi a, boga mi, i desilo se.

Dakle u mimohodu Trgom videh nekoliko montažnih drvenih

Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

 

 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

 

 

 

Čubura(1) je iza Hrama Svetog Save na početku beogradskog grebena, gleda pravo ka Kalemegdanu a sa druge strane je Kalenić i Neimarska padina i stekla je status neupitnog kultnog mesta u centru Beograda mada je započela svoje beogradsko žitije kao jedna od periferija. Živeli su tamo građani razni i zanatlije, Beograđani kažu da je bilo i pesnika, slikara, boema, a bile su i kafanice gde se ogovaralo i recitovalo, onda prizemne kuće sa baštom i voćkom uz dvorišnu česmu. To je vremenom nekako iščilelo a da Beograđani iščeznuće nisu na vreme primetili što je inače, da nije tužno, rekli bi osobina Beograđana ali pošto je tužno kad nešto tako lepo odlazi reći će se mana koja se ponavlja odvajkada. I dalje Čuburci, kad su shvatili da im se desila neka nova urbana sredina, uprkos onome šro vide svako jutro žive virtuelnu Čuburu iz svog sećanja koje nekiput poprima mitske mere kad ih navedu da o tome govore. Ali samo kad govore.

Ne mogu da odolim a da ne podelim ovu ideju, a zovu je i plan, sa vama a koju mi je dojavila negde pred zoru jedna roda pre nego je odletela u tople krajeve ...  zabole nju ...  

 

Ovako ja vidim da funkcioniše šef (ma ko to bio a ima tih molera okolo ...) Onog suda kada se nađe u nesaglasiju sa sudijama, logikom, činjenicama u istome tome sudu a koji obnašaju pravne poslove u ime pravde ...  ustvari u ime one