Svet je pod vlašću postdemokratije gde nove sile, trgovina, banke, IT, kontrolišu planetu i događanja i rasporede na njoj i odlučuju o svemu. Ta priča o globalizaciji je već dugo stereotipna priča i oko toga nema baš jasnih stavova. Ali uprkos različitim mišljenjima globalizacija je preuzela vlast i na putu je da uguši identitet i suverenitet ne samo država kao političkih entiteta već i tradicionalne vrednosti i posebnosti kulturnih modela.

To svakako podrazumeva i arhitekturu i gradograditeljstvo. Vidi se to pre svega u Americi, u Evropi a širi se na Rusiju, Kinu, druge zemlje u ekonomskom usponu ali i na one koje nisu baš na tom putu. Ubijjaju se razlike koje su svet činile zanimljivim mestom, raznolikost je činila lepotu i isticala identitetska svojstva nacionalnih entiteta u kulturnoj sferi pa sada sve liči jedno na drugo.

Prošle godine u CZKD gledasmo predstavu Olivera Frljića sa naslovom IZBRISANI, bilo je to o izgeglicama. O ljudima koji ne mogu naći svoje mesto u spiskovima nastanjenih kada su zbog neke muke velike pristigli odnekud gde beše strašno. U predstavi se radilo o Sloveniji gde ih ne priznaju i zovi se Izbrisani. Oni, izbrisani, postoje ali njihov glas ma kako čujan guta neka nejasna magla, ma kako glasni kad progovore to niko ne čuje, nema odgovora kad pitaju, kao da su u nekoj virtuelnoj stvarnosti, izmeštenoj u drugi prostor. Ali nije to samo tamo, ima primera i drugde, ovde u Beogradu  na primer, nastala je jedna nova i posebna kategorija ovakovih bića, pridružujemo se procesima iz sfere komšijskih evropskih manira izgleda. Tamo, kako je u pozorištu rečeno, da bi bio izbrisan trebalo se odseliti od negde nekuda a ovde se isti epitet može dobiti ostajući na licu mesta bez pomeranja. Taj glas koji niko ne čuje je ovde znak prepoznavanja izbrisanih i uočen je nedavno oko raznih kazivanja o Beogradu na vodi.

Na grebenu beogradskom stoje tri važna i prepoznatljiva mesta: Kalemegdan, gde je grad započet i koji je čuvar istorije i njegovog bića, zatim Terazijska terasa, gradska dnevna soba, i najzad Vraćarski plato kod Hrama, za koji je rečeno još odvajkada da bude duhovno središte grada. Na Teraziskoj terasi, pošto je u sredini, događala su se važna gradska zbivanja, stvarale ideje, pisale pesme, kovale zavere, neke se i ostvarivale. Beograd ima Terazisku terasu kao vidikovac ka Evropi sve do Pešte, tamo preko Save koja je nekada bila granica, pa su Beograđani gledali granicu odozgo, sa visine, i možda se tako i osećali, važno.

Teraziska terasa je takođe dobila na značaju ne samo zbog prekrasne pozicije na mapi grada sa dugom, neprekinutom vizurom u beskrajni pejsaž, već i stoga što je decenijama, još s početka prošlog veka, prostor stasao kao arhitektonski izazov, pa su mnogi probali da se na njemu iskažu.

 Obaveštavam da je objavljena knjiga LINIJE sa mojim crtežima i  kratkim stripovima nastalim u protekle dve godine. Knjiga se može naručiti kod izdavača ORION ART na telefon 063 288 913 ili na e-mail orionart@sbb.rs. 

Takođe, knjigu možete pogledati i u knjižarama – DELFI u zgradi SKC, CEPTER u Knez Mihailovoj, ALEKSANDAR BELIĆ u Kolarcu i BIGZu u Kosovskoj ulici.

 

 

Mladi, odgovorni i savesni Beograđani su pokrenuli Inicijativu NE DA(VI)MO BEOGRAD! sa ciljem da obaveštavaju građane o projektu i izgradnji Beograda na vodi koja preti gradu. Njihova aktivnost na ovu temu je za svaku pohvalu jer pokazuje građanima o čemu se tu radi i ukazuje na problematične pozicije u tom poslu koji je promovisan od republičke i gradske vlasti i iznosi mišljenje ljudi iz struke ali i drugih Beograđana koji još uvek imaju, uprkos naporima dužnosnika, svoje mišljenje i skloni su da ga javno saopšte. Takva aktivnost zaslužuje svaku podršku jer se ne radi samo o protestu u vezi konkretnog slučaja zatrpavanja Beograda soliterima gde im nije mesto već pre svega o tome da u Beogradu postoje odgovorni mladi ljudi, posvećeni svom gradu, spremni da se angažuju i ulože poseban napor u očuvanje i zaštitu javnog interesa, kad već odgovorni iz institucija to ne čine jer imaju, možda, neki svoj interes. Za očekivati je bilo da će vlast to razumeti i podržati ih, razgovarati sa njima u najmanju ruku. Međutim ...

... dogodilo se: obaveštavajući Beograđane o projektu Beograd na vodi poslenici Inicijative NE DA(VI)MO BEOGRAD! su privedeni od strane KOMPOL i napisane su im prekršajne prijave a kolaterala je bila novinarka BETE i jedan prolazeći građanin. To se dogodili juče, kada su ispred zgrade Gradske uprave delili svoj štampani list sa nazivom  NE DA(VI)MO BEOGRAD!

Gledam ovih dana te visinske kote, beogradski greben od Hrama svetog Save do Kalemegdana, pa kej uz Savu i planirane zgrade uz tu istu Savu … pa da pokažem ove aljkavo nacrtane skice posle tog gledanja … ali sve je u proporciji ...
Evo prva faza …

A onda i Beograd posle druge faze (planirane) … Ali bez brige, Hram će ipak da viri pomalo … u frontalnoj projekciji ...

 

 

 

Međutim, kad se stoji na tlu ... onda ide presek kroz Grad od Hrama do obale Save na Novom Beogradu ... dvadesetospratnica uz Savu diže vizuru u visinu pa od gledanja panorame Beograda nema mnogo osim novih solitera koji su u onoj maketi i koji su novi bedem na obali ... valjda da brane grad od radoznalih ... a Hram izgleda neće da viri... 

 

 

 

 

To je buduća vizura na Beograd sa strane Novog Beograda ... Iz Beograda na Novi Beograd vizure neće biti pa da ne gubim vreme crtajući (aljkavo) ... 

legenda:

75,00 je kota keja uz Savu
135,00 je kota terena kod Hrama svetog Save
145,00 je kota venca stambene zgrade od 20 etaža (sad će da se zida)
275,00 je kota krova kule Beograd …
i još, kota terena kod Pobednika je 113,5 metara (sve su ovo nadmorske visine … ) pa računajte …

edit: pogledajte u komentarima slike koje je napravio a_jovicic ... ubedljivo zaista ...

Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

U autorskom tekstu u dnevnim novinama „Blic“ AV izreče da je elita protiv vlade i, ako se razume napisano, njega naravno. Dobro, svi mogu biti protiv svih i to je demokratski izbor, biti protivnik. Protivnik može, zato i jeste na drugoj strani, ometati, kritikovati i spoticati delatnika koga je izabrao za svoju suprotnost, a  branilac napadanog stava  ima obavezu i pravo da se od toga svega brani, i lično ali još više da istrajava u sprovođenju svojih načela. Sasvim jedna uobičajena situacija viđena bezbroj puta a kažu neki da se na tome, na toj borbi, civilizacija gradila i održavala. Ovaj tekstualni uradak iz dnevnih novina nije sasvim jasan jer autor, uz tvrdnju da je elita kočnica, nije naglasio niti, makar u fusnoti,  objasnio šta je narečena elita i ko je prezentuje ne bi li publika čitalačka videla ko je učesnik u sprečavanju hoda ka boljoj budućnosti.

Nazivi Beogradskih ulica su putokaz u urbanoj mapi grada, po njima se pamti i  prepoznaje grad. Mreža nazvanih ulica čini mentalnu mapu grada, virtuelnu kartu Beograda koju građani nose sa sobom, svako memoriše svoju i onda se osećaju kao kod kuće. Odvajkada, imenovanjem ulica odaje se počast izuzetno zaslužnim ličnostima, obeležava se istorijski događaj ili neki važan datum.

Nazivi ulica u svakodnevnici su znaci po kojima se građani snalaze u gradu, mogu drugima objasniti gde stanuju, odrediti mesto ljubavnog sastanka ali i da poštar može da im isporuči pismo ili penziju. Preko naziva ulica može se čitati i prepoznavati istorija grada. U Beogradu to nije uvek slučaj, jer je Beograd lociran na mestu koje nije moglo ostati po strani, trajao je u burnim vremenima i bio svedok mnogih promena sve do danas. Menjali su se vladari i svaki je imao želju, ali i moć, da briše neke delove istorije grada, posebno one koji mu nisu bili po volji, da uspostavlja svoje viđenje istorije, dorađuje predhodnu, započinje svoju ili vraća u život događaje iz nametnutog zaborava. Česta promena imena ulica menja ne samo istorijsku matricu, već i mentalnu mapu grada, kulturu memorije, pa građani pored ostalih planetarnih problema i ovim činom bivaju dodatno dezorijentisani i zbunjeni.

Pre nekog vremena beše objavljeno posvuda u medijima da je Skupština grada Beograda a na predlog pomoćnika gradonačelnika za oblast urbanizma alias gradski arhitekta usvojila uredbu o regulisanju i uređenju velikog gradskog problema izazvanog raznobojnim suncobranima na trotoarima ispred kafića a koji problem decenijama nije rešavan

Odluka decentna, predhodno nije ostavljen prostor za diskusiju jer je doneta bez neke rasprave, ne daj bože, javne gde bi se možda i neka drugačija mišljenja čula jer javnost uvek ima šta da primedbuje a na to ima svako pravo pa i u Statutu grada Beograda tako što jasno piše. Ali sada je drugačije jer se virus Beograda na vodi širi sa izraženim simptomom netransparentnog pravljenja urbane slike Beograda gde se javnost, stručna i laička smatra, ako nije za, protivničkom stranom koju treba zaobićiu i onemogućiti, za sada samo verbalno. Pošto vakcina koja bi efekat delovanja tog virusa umanjila  još nije pronađena bolje je ostati na aspirinu i bar glavobolju dovesti u podnošljivu meru.