Ovih dana na granicama ... pa kažu dužnosnici ... „ama to sa izbeglicama ćemo da rešimo, ali prvo da vidimo čiji je veći, pa da pričamo ... „

Muškarci, žene, deca sa južne strane pristigli ... samo da se spasu i prežive ... i onda Evropa prigodno nudi novu, renesansnu formu ... bodljikavi  humanizam ... 

 

 

Opet vesti o smrdljivim zgradama. Hoće kupci stanova da ih ruše sami jer je država odustala od svoje predhodne namere. Dakle, osveženja sećanja radi, ljudi kupili stanove još neizgrađene, verovali državi i instituciji koja je u ime iste stanove gradila i prodavala i ti isti uzeli su pare budućim stanarima i onda je na velika zvona obnarodovano da je poduhvat završen i stanovi su spremni za novi život i porodično obitavanje. Uselili se građani sa sve decom, dobili na svečan način ključeve od ulaznih vrata, bilo to na i tvu, u narečena ognjišta i onda im je zasmrdelo. Izvođač je upotrebio neki materijal koji se javlja lošim mirisom, posle je utvrđeno da je taj smrad štetan za ljude i od stanovanja u novim sobama nije bilo sreće. Izvođač je pogrešio, nabavio nepodobnu materiju a državna institucija nije svoju obavezu izvršila, nije kontrolisala što joj je bila obaveza, uoptrebljeni sastojak maltera i proizvod nije odgovarao standardima prodate robe koja je uredno plaćena i koja nije izvedena po ugovoru jer se smrad nije spominjao ni pod jednom tačkom niti mu je bila određena cena.

Stvari idu svojim tokom kako je zasluženo, pa izabrani su i to im daje legitimitet za delovanje ponekad protivno razumu i kad im se kaže da to nije u redu pa bi bilo dobro da razmisle, onda oni odgovore da su izabrani od naroda da ga dovedu do sreće, napretka i blagostanja, neće ići lako ali će da bude u ovih nekoliko godina što slede, samo malo da trpimo i sačekamo a protivnici progresa i gunđala su smetnja toj plemenitoj nameri i ne treba ih slušati.  Dakle, javljeno je u medijima da je Bazilika ranohrišćanska zatrpana i da če preko nje projezditi novi autoput a to je svakako važnije od nekog starog kamenja.

Po državi razne čudne stvari, Hrast, Bazilika, inovativne, reformske i onda, neće  valjda Beograd, pa ipak prestonica je da izostane, dobro, de ima onaj Bgd na vodi ali nikada dosta puštanja mašti i bezobrazluku na volju ...

 

... Idem maločas Trgom republike i zateknem Knez Mihaila stešnjenog i blokiranog i sasvim zbunjenog, pita se on užasnut da li su to opet došli

Opet o Hrastu na autoputu ka Preljini. Pre dve godine beše ideja da se Hrast poseče e da bi autoput mogao po projektu da se izvede i izgradi, onda se digla buka građanska, protesti su bili uzeli maha oko toga, razumni su govorili da tako što nije u redu a oni iz vlasti uz podršku nekih iz struke šumarske i slične su imali drugačije mišljenje. Tada je jedan Ministar predlagao da se Hrast presadi i tako da se reši problem, misija je bila nemoguća i neizvodljiva, a onda se čutalo sve do sada. Ovih dana, opet aktuelno, Hrast opet ometa izgradnju autoputa jer od onda ništa nije urađeno da se neko razumno rešenje nađe pa je progovorila Ministarka nadležna i za hrastove i za autoputeve, nadležna i kompetentna, naravno.

... (изборни) графит у Помпеји “ти упијајући воду вероватно си већ потонуо” - Помпеја, кандидати за Дуумвират у години ерупције Везува (79.г.

Grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: “Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan.