U Godinama koje su pojeli skakavci, Borisav Pekić je na jednom mestu napisao, citiraću po sećanju: Voleo sam da budem u samici, mogao sam na miru da se bavim sobom i svojim mislima, neometan od drugih... Veoma slično se i ja osećam i zaista sam ga, bar mislim, pravilno shvatio. Mnogo puta sam na ovom mestu pisao o osami i njenoj neophodnosti za svaku osobu. Samoizolovanost pa bila ona i nametnuta, može imati mnogo dobrih strana.

Nisam izašao iz kuće evo već deseti dan. Slikam male i velike formate, kada su moji zauzeti nekim svojim stvarima, puštam muziku

Toliko neprijatnih i odvratnih stvari se odigralo u onoj bivšoj i ovoj sadašnjoj zemlji, u martu mesecu.

Znak za uzbunu 14. marta 1972. godine stigao je sa Kosova.

Bio sam student III godine Akademije likovnih umetnosti. Tadašnja vlast je, uostalom kao i ova sadašnja, krila dok god je mogla i sprečavala medije da kažu pravu istinu o Varioli Veri! Ljudi su se slobodno ponašali, šetali, družili se, sve do trenutka dok broj umrlih više nije mogao da se sakrije pod tepih. Onda je počela vakcinacija.

No pre toga, posle završenog časa Anatomije u Rajićevoj,

Ne mogu da kažem da je pandemija Corona virusa mačji kašalj, da se treba prema njemu odnositi ležerno. Ne ali, uzmimo na primer samo TV, novine, časopise, društvene mreže, toliko je saveta a ja sam davno rekao da je lakše davati savete nego srediti sopstvenu stolicu, da se čoveku pomuti razum, počne po glavi da mu kola panični bururet, isprepletan strahom, obuzme ga celog, ne može da misli ni o čemu drugom. Onda mi stižu opomene da sam em u godinama em sam hronični bolesnik, da bih morao da se zatvorim u kuću i ne izlazim, da pijem toplu vodu i vrele čajeve, da perem

Da imam malu kuću od kamena, znate onu primorsku, unutra velika prostorija, u jednom uglu ognjište, na sredini drveni sto sa četiri isto tako drvene stolice, krevet ispod prozora, mala kuhinja, voda iz bistijerne, osnovno posuđe... oko kuće visoki čempresi, masline, smokve, ruzmarin, kupine kao ograda, iza kuće veliki bor, ispred ulaza u kuću grožđe na krov, rozaklija koju volim od djetinjstva. Na deset metara od kuće mala luka od kamena u obliku ćiriličnog slova g, tu je privezan čamac na vesla. Desno od lučice, pet, šest metara pjeskovitog žala, iznad se nadvila prastara murva.

Moja divna drugarica, prijateljica, rod rođeni, pre neki dan dok smo pušili ispred Narodnog Muzeja posle razgledanja izložbe Jana Fabra i čekajući moju bolju tričetvrtinu da izađe, videvši me sa štapom, pitala me je da li je to toliko ozbiljno? Odgovorio sam joj da su me stavili na listu za ugradnju veštačkog kolena. Ajao, rekla je ali ako će ti biti bolje onda uradi to. U to izađe moja bolja tričetvrtina. Izljubiše se i zagrliše. Raspričasmo se, pridružiše nam se deca pokojnog nam prijatelja, prelepi, visoki, brat i sestra. Kad oni odoše naiđe i žena

Dani su sačinjeni od sati, minuta, sekundi, mislio je dok je Coregom prčvršćivao zubnu protezu. Nasmejao se, nisam otkrio toplu vodu ili rupu na saksiji. A godine? Meseci, nedelje, pa opet dani, ma dosta s tim! Očajnički je čeznuo za kafom! Pristavio je električnu džezvu i kada je voda provrela, sipao je dve kašičice kafe, voleo je da prva jutarnja bude jaka. Izašao je na terasu, poneo kafu i cigarete, zavalio se u stolicu, prethodno je stavio jastuče da bi mu bilo udobno. Zapalio je cigaretu ali nije uvukao dim pre nego što je otpio gutljaj kafe. Navika? Pogledao

Bezbroj, sijaset je rešenja i kada su u igri obične, svakodnevne zavrzlame ali isto tako je i bezbroj rešenja kada je vaš vlastiti život u pitanju. Najkonsekventnije rešenje je samoubistvo. Nemam nameru da navodim, takođe, bezbroj načina na koje se čovek može samoubiti ali to je doista rešenje, jednom za svagda. Smatrali mi to kukavičlukom, hrabrošću, eskapizmom... samoubistvo je rešenje, konačno i nepovratno.

Nema niti je bilo osobe na ovom dunjaluku koja nikada nije pomislila na samoubistvo. Dođete do visokog granitnog zida koji ne možete preći

Ti se ne sviđa moja priča, napiši svoju. Iz serije Nadzirači, HBO.

Dobro!

Tog jutra, datum bi bio suvišan, nepotreban, ne doručkovavši, popivši samo kafu, građanin Franc K. se uputio do oko pet kilometara daleke postaje/stanice da bi se uverio u istinitost priče o strogo kontrolisanim vozovima. Koračao je prašnjavim putem koji je pratio prugu. Sa njegove desne strane padina nasipa pruge je bila obrasla obiljem korova raznih vrsta, s vremena na vreme iz te niske džungle uzdizala se poneka plamena glavica bulke ili kao različak plavi cvetovi

Kada počneš svakog dana da ponavljaš stvari po, ko zna kad u tebi utvrđenom redosledu, ono, umiješ se, pojedeš nešto za doručak, popiješ lekove, skuvaš kafu, izađeš na terasu, pripališ i kao uživaš neko vreme, to znači da si u zamci rutine. Posle godina i godina, rutina počinje da te zamara, srce ti bubnja u grudima, vrti ti se u glavi, treba menjati stvari, pomisliš i zapališ novu cigaretu. Setiš se da uvek ideš istim putem, da ulicu prelaziš na istom mestu i još hiljadu stvari koje radiš na isti način, ne razmišljajući. Sami stvaramo rutinu! Godinama. Pijemo

Nina Ivanova, Bugarka i ja smo bili najstariji u slikarskoj klasi na prvoj godini Akademije likovnih umetnosti, vršnjaci. Ne sećam se zbog čega je Nina tako kasno upisala Akademiju ali ja sam prethodno studirao prava ali na uporno nagovaranje svojih drugara koji su se spremali u Šumatovačkoj ili kod Segeja Jovanovića, rešio sam da probam. Imao sam dvadesettri godine, ostali u klasi su imali od osamnaest do dvadeset godina. Pored Nine Bugarke, tu je bila i Avganistanka Nasima Spartak, Sudanac Alam El Mohamad Din, ostali su bili većinom iz Beograda ali smo imali i kolege iz Sarajeva, Banje