Narandžasto sunce njiše se na nebu kao odsečena glava, nežna svetlost rasplamsava se u klisurama oblaka, zastave sumraka lepršaju iznad naših glava.

Vlada mukla tišina i samo mesec, obuhvativši modrim rukama svoju okruglu, bezbrižnu glavu, luta pod prozorom.  

Plavičasti putevi proticali su pored mene kao mlazevi mleka koje je šiknulo iz mnogih dojki.

Zemlja je bila mokra od aprilske vlage. U crnim jamama blistali su smaragdi. Zeleni izdanci prošivali su zemlju sitnim bodom. I zemlja je odisala kiselinom kao vojnikova žena

Pođi sa mnom, rečima ti ne mogu opisati, to moraš da vidiš, da se uveriš svojim očima. Pošao sam za njim zainteresovan iako sam znao ili bolje reći naslućivao o čemu se radi. Imao sam dvadeset godina a on, saznao sam kasnije jer sam ga pitao, šezdesetsedam. Vid je već tada počeo da mu slabi, pogoršanje je bilo skoro galopirajuće, bližilo mu se slepilo. Idući za njim pitao sam se otkud ja u Argentini, u Buenos Airesu, otkud je baš mene odabrao? Držao me ispod ruke, koračao je dosta sigurno, tek ponekad bi desnom rukom dodirnuo zid zgrade pored koje smo prolazili.

Proživi život, prožabuj žabu, na smrt obrati pažnju kad budeš mrtav, svojevremeno otpeva u zbirci Gradilište, moj omiljeni pesnik i prezimenjak, Brana Petrović. Uskoro mi u trajnu posetu dolazi sedamdesetprva godina, proživeh ih, proživeh život, prožabovah žabu, progušterovah guštera, tuc tamo, tuc ovamo, sa ženom sam zajedno četrdesetdve godine i? Odavno objavih da mi je namera da poživim do devedesetšeste godine ali moram da priznam da je to ipak samo moja namera, želja a uopće ne znam svoj rok trajanja! Što bi rekao Tirke: Mož’ da bidne ali ne mora

Godina 1963-ća, kraj juna mjeseca, nekoliko dana do završetka smjene, ja u Smederevskoj bolnici. Dijagnoza: Upala oba plućna krila.

Idemo od početka. Prijavimo se moj mlađi brat, imao je 15 godina i ja nepunih 17 godina, za učešće u omladinskoj radnoj brigadi Budo Tomović za izgradnju autoputa Beograd Niš. Prođemo preglede i ja sam bio klinac a moj brat tek ali imali smo vezu, Slobo mlađi brat moje strine je bio komandir jedne od četa u brigadi, te ga primiše. Skoro dva dana, odnosno, dan i noć smo Ćirom putovali od Titograda do Sarajeva. Ko je putovao Ćirom

Odabranici, izabranici, ponositi čuvari magle! Ne Londonske magle, ne magle kišnih šuma, niti magle koju stvara isparavanje veličanstvenog Amazona, ne, čuvari magle istorije svog naroda. Ako ih ima i u drugim narodima, to me ni malo ne teši iako znam da je toga i takvih malo, vrloveoma malo u razvijenim i odavno uređenim državama. Uzmimo npr Veliku Britaniju. Ni traga od magle u vezi sa Henrikom VIII. Sve na tacni, ženidbe, ubijanja svojih žena, raskid s Papom i ostala sranja.

Srpski čuvari magle vrloveoma često izvlače na videlo dana magloviti podatak

Dakle, rođen sam tridesetpetog Avgusta u podne. Neki će pomisliti da se izmotavam, neki će se osmehnuti, neki odmahnuti rukom, neki će reći: Zaludan pop i jariće krsti. A mogao sam reći i da sam rođen dvestačetrdesetsedmog Januara, ništa ne bi promenilo na stvari. Ovo je istinito ali mi ni jedan zvanični organ ne bi izdao odgovarajući dokument sa gore navedenim datumima iako su oni tačni. Zašto je godina podeljena mesecima? Zato da bi se ljudi lakše snalazili i orjentisali u vremenu. Kad je već tako, što se ja ne bih snalazio i orjentisao kako ja hoću? Nije da ja ne

Onomad, ima tome, na FB se po ko zna koji put povlačilo ime i delo, bolje reći iščupci iz dela, Miroslava Mike Antića. Nisam sklon da se u takve rabote uplićem, FB mi služi da pročitam raznorazna obaveštenja i objave o izložbama i predstojećim događajima u glavnom gradu ove jadne države a i šire, da sretnem nekog od mojih prijateljica i prijatelja ali tog puta nisam izdržao, postavio sam crno belu fotografiju sa otvaranja moje samostalne izložbe slika u Malom Likovnom Salonu u Novom Sadu 1980 godine. Bez ikakvog komentara. U centru fotke nalazi se Mika u svetlom

Ko si ti?

Pitaj Zaratustru ako ne znaš, ha, ha, ha, a to što sam ti poznat, to je zato što obitavam u tebi.

Ne vidim razlog da se zamajavam sa Zaratustrom, reci mi ko si? I kako to da obitavaš u meni a da ja to ne znam?.

Ja sam Ariman a ti si samo jedno od obličja koji sam uzeo.

Ariman! Onaj Ariman?

Da baš taj, jedan jedini Ariman a to što ti ne znaš da obitavam u tebi, vrlo je prosto, ti si ja, ja sam ti. Uglavnom ti dozvoljavam da ti budeš ti ali pod mojom budnom pažnjom i kontrolom. Imam ja posla preko glave, nisi samo ti u pitanju,

Deo prvi

Que va a la estacion de metro de Callao? Iako mi je moja drugarica Ljilja rekla da je vrlo jednostavno snaći se u Madridu: Sve piše, postoje mape sa stanicama, čas posla ćeš sa aerodroma stići do hotela... ja sam ipak zlu ne trebalo naučio ovu rečenicu/pitalicu. I ne samo nju nego još mnogo drugih reči koje se upotrebljavaju u svakodnevnoj komunikaciji. Što se tiče razumevanja, čak i natucanja španskog jezika, uzdao sam se takođe i u poznavanje francuskog, latinskog i italijanskog jezika. A i ako sam se odlično snalazio u Parizu, Cirihu, Ženevi,

Na Vaclavskom trgu u Pragu stoji neki čovjek i povraća. Prolazi drugi, gleda ga tužno, klimne glavom i kaže: Da samo znate kako vas razumijem...

Milan Kundera, Knjiga Smijeha i zaborava.

Zamislite tz kritičnu masu, milion, milion i po ljudi, koji jedni druge razumeju, kako ispred skupštine povraćaju! To bi bila prava stvar, to bi bilo čudo!  Ali prave stvari i čuda se više nigde ne događaju, pogotovo ne kod nas. Teško da ćete