Biti ja, je najteža stvar na svetu! Ne želim da budem pretenciozan, mnogi od vas mogu misliti isto ali ja govorim o sebi. Načitan sam i obrazovan, ovo govorim bez lažne skromnosti, i dalje nastavljam da saznajem sve i svašta iz svih oblasti ljudskih delanja i umovanja. Radoznalost je, smatram, moja najbolja osobina. Ali! Parafraziraću Sokrata: Što više znam, svestan sam koliko toga ne znam! Ne volim sukobe ni verbalne a ponajmanje fizičke. Ipak, tokom života imao sam ih ne mali broj. Nikada, zaista nikada nisam ja bio taj koji bi ih zapodevao ali sam bio primoran da se branim

Iz uvoda u Memoare jednog pokojnika (Pariz, 14.april. 1846; prerađeno izdanje 28. jula):

Kako nisam u mogućnosti da predvidim trenutak svoje smrti, a pošto je u mojim godinama svaki dan više čista blagodet, ili pre patnja, osećam se obaveznim da ponudim nekoliko reči objašnjenja.

Četvrtog septembra, imaću sedamdeset osam godina (1846 godine). Krajnje mi je vreme da napustim ovaj svet koji sve brže napušta mene, i učinuću to bez žaljenja.

François-René de Chateaubriand

Pozajmio od Pol Ostera iz knjige Knjiga

u prodavnicu da kupim piće, dolaze nam prijatelji pa neka bude i alkohola, mislim, piva i kokte i 7-up, Prolom vode, MG Mivele. Kupim još nekoliko stvari, nosim veliki platneni ceger i kažem kasirki: Molim vas prvo flaše, ona me pogleda i osmehijući se upita me: Jeste li vi slikar? Jesam, odgovorim, našta ona: Mikele, Redovno pratim vase pisanje na blogu B92, fantastično pišete, oduševljena sam, pročitala sam sve što ste napisali, govori brzo, u redu iza mene tri žene, osmehuju se, radoznalo prate naš razgovor i ne pokazuju ni malo nestrpljenja.

Sve više ličim na švajcarski sir, pun praznina i šupljina! Jutros dok sam pio kafu na terasi, saznao sam da je iznenada umro moj divan i dobar drug Roki! Osetio sam fizički bol, počeo sam da se tresem, oči su mi zasuzile. Nemoguće! Pre tri dana smo se zajedno uspinjali Pop Lukinom, išli smo na izložbu našeg drugara u Prodajnoj galeriji Beograd na Kosančićevom vencu. Smejali smo se i prisećali raznih zgoda. Roki je bio duhovit do neba. Dobro bre što ne dođeš do mene da popiješ... kafu ili čaj, ne ti ćeš da dođeš kod mene da pijemo na terasi. Dogovoreno!

Na polaganju

Često razgovara sa vrapćićima. Ima jedan žbun pre nego što se popne do ulaza u zgradu e tu im je skupština. Ima ih pedesetak i neprekidno dživkaju. Pokušava da oponaša njihovo glasanje a oni često nakrive glavice i za trenutak prekinu razgovore, svađe, prepirke, dogovore... Donosi im mrvice hleba, žena mu je rekla da vole proso pa je počeo i to da im donosi. Godinama to radi, prestali su da ga se plaše, radoznalo ga gledaju dok prosipa hranu. Odvoji se dva, tri koraka i oni slete i počnu da zoblju.

Kakve su to ptice, pitala ga je žena, liče na gugutke ali su veće. Izašao

Sve će na kraju biti u redu a ako ne bude u redu, onda nije kraj.*

Ništa nije u redu! Ako kraj nije na vidiku, onaj dramatičan, revolucionarni, krvav, ima ipak svakodnevno krajeva koji nisu ništa manje dramatični za svakog građanina ponaosob. Možda će na kraju sve biti u redu ali on to neće doživeti!

And now something completely different! Na prvoj godini Pravnog fakulteta upoznao je dvojicu Avganistanaca iz kraljevske porodice. Čak se seća imena jednog od njih. Bili su sasvim normalni i pristojni mladići, ni po čemu se nisu izdvajali

Mali format. Ipak. Može kratka. Priča. Kazivanje. Bez pretenzija. Onako. Recimo: Nolite jacere margaritas ante porcos. Deo Hristove Besede na Gori. Ne prosipaju bisere, sakupljaju ih, otimaju, pretvaraju u evre. Zemljište, plodno, obradivo. Ugrađuju se u svaki projekat i projektić. U grob neće moći da ponesu ali dok su živi! Za ostale ih nije briga, neka se valjaju u blatu kao svinje. Bez bisera. Bez vode, bez hrane, bez krova nad glavom.

Kosovo je naše. Vaše. Njihovo. Da, njihovo. U njegovom srcu će zauvek ostati njegovo! Da li su stvari mogle da se odvijaju drugačije.

Porazbijao je sva ogledala po kući, prevrnuo dva slanika i prosuo so. Sedam godina nesreće? Sreću je povremeno doživljavao kao one lebdeće trunčice prašine u traku sunčeve svetlosti. Nesreća. Život. Nesreća. Dugotrajna nesreća. Ne u njemu. Oko njega.

On je, kaže, čovek 21 veka, pola u šali, pola ozbiljno. Nema ni jedan zub, proteza gore, proteza dole. Zubobolja? Ne. Nikada više. 32 zlatna zuba i perorez. Zarđao. Izvađen iz Visle. Pali cigaretu na cigaretu, hrapav glas. Topla limunada. Vruća.

Ništavilo. Nigdina, Večna tama. Raj, Pakao, Nirvana. Sveri Avgustin:

Dopustite mi najpokornije da vas prekinem ali recite mi kakav je to pas što tamo trči?

To je neki drugi pas.

Ah, vi me ne razumete, ja mislim na onog velikog psa s belom kudravom dlakom i bez repa.

Dragi moj gospodine, to je pas novog Alkibijada.

Ali, primeti Berlinac, recite mi gde je sam novi Alkibijad?

Pravo da vam kažem, odgovorih, to mesto nije još zauzeto, za sada imamo samo psa.

Hajnrih Hajne, Put iz Minhena za Đenovu (1828 godine)

Poslednji, spomena vredan Alkibijad