Tačnije, na padini Čarobnog Brega. To mu dođe ovako: iza leđa vam ostaje Hram Svetog Save i Karađorđev park a vi se spustite padinom niz ulicu Dr Subotića starijeg do broja 6 gde se nalazi Institut za neurologiju Kliničkog centra Srbije. E tu sam proveo prvo četiri dana na drugom a ostatak dana na prvom spratu a sve od 13.marta pa do 28.marta ove 2018 godine. Hteo, ne hteo, na pamet mi je naravno pao Hans Kastorp koji je na Čarobni Breg došao u posetu rođaku. Veličanstveni Tomas Man je, u tančine poznajući ono o čemu je pisao, fascinantno obradio bolnicu/sanatorijum, atmosferu

Od čoveka!

18. jula 1914 godine, Mileva (Marić) Ajnštaj je dobila pismo od svog muža Alberta, koje joj je doneo njegov kolega Fric Haber u kojem doslovce piše:

A. Ti ćeš se pobrinuti:

     1. za čistoću moje odeće, veša i posteljine

     2. da redovno dobijam tri obroka u svoju sobu

     3. da moja spavaća i radna soba budu čiste a posebno da samo ja koristim svoj sto

B. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, sve dok nisu nužni iz društvenih razloga.        

Damir Karakaš, pisac, u jednom intervjuu između ostalog veli: … da je patriotizam zadnje utočište ološi. Nije prvi a ni poslednji koji je to rekao a ja bih to dopunio: I nacionalizam koji proizlazi iz tog patriotizma, ne pravog, istinitog, kojim se ne maše. Prave patriote se dokazuju delom kada i gde treba. Za mene je jedan od najvećih patriota u istoriji bio Dimitrije Tucović, socijalista, borac za ljudska prava i dostojanstvo, iako protivnik monarhije, među prvima je krenuo u borbu za svoju zemlju i narod protiv austrugarskog okupatora. Poginuo je na poćetku rata 1914

Kao dečak od devet godina, prvi put sam se sreo sa imenom Ruđera Boškovića. Ako me sećanje ne vara a ne vara siguran sam, u Politici u rubrici Da li znate?, pročitao sam onoliko koliko je moglo da stane u pola stupca o Ruđeru i oduševio se! Naravno da se ne sećam celog teksta ali sam zapamtio zauvek, pored nabrajanja svih njegovih zanimanja i dela, da je govorio o paralelnim Kosmosima/ Vasionama koje mogu da egzistiraju uporedo, istovremeno! Od tada mi je postao neka vrsta lične opsesije. Nikada do danas nisam pročitao nijedno njegovo originalno delo, uglavnom sam nalazio

Muvam se pešaka po LA, pipl iz automobila usporava da vidi to čudo od čoveka koji hoda, pešači po LA! Verovatno su mnogi ako ne i većina, mislili da sam lud, frik neki. Svakih pola kilometra zastanem i pripalim dugi Lucky i nastavim. A ono se protegloooo i oteglo! Čak ni trotoara nema svuda pa idem uz ivicu puta, trube mi, okrećem se i s osmehom na licu im odmahujem. Posle nekoliko kilometara naiđem na kafe bar, ima i baštu sa suncobranima. Ulegnem, sednem, ne, pre nego što sam seo, uđem i priđem šanku, kad ono veliki automat za espreso. Obradujem se onoliko!

Svi su ga zvali deda samo ja ponekad Milane, on mene od prvog dana Mikelče.  Oženili su ga u petnaestoj godini ženom od dvadesetsedam godina koja je odavno izgubila nadu da će se ikad udati. Posle godinu dana rodila im se ćerka. Sledeći očev primer i ona se udala u petnaestoj godini a u šesnaestoj je rodila sina. Tako je deda, moj Milanče u tridesetdrugoj godini odista postao deda. Rodom iz Velike Grabovnice ili kako je deda govorio: Iz Veliku Grabovnicu, posle vojske u koju je pošao sa punih osamnaest godina, nije se vratio u rodni dom, došao je u Beograd i zaposlio se

Su ubistva, noću, u po bela dana, na periferiji ili u centru Beograda, ubistva pojedinih kriminalaca ili kriminalnih grupa, ubistva žena, devojaka, majki, Roma, homoseksualaca ili nekih koji ubici izgledaju kao oni, postala naša svakodnevica. Kad kupujem cigarete, na novinama poređanim na pultu, sve naslovne strane svih nazovi novina ispunjene su enormno velikim slovima naslovima o ubistvima. Svestan sam da se to radi s namerom da gladni narod makar na tren zaboravi svoju glad i bedu, o uživanju u tuđim nesrećama ne bih ovog puta. No bez obzira na naslove, ubistva se dešavaju malo, malo.

Idem ja, klecavih kolena, više teturam na nesigurnim nogama, pažljivo izbegavam svako pa i najmanje uzvišenje, grbu na putu, i rupe naravno, pazim da ne stanem na neki kamičak koji bi mi poremetio hod ali idem, hodam, koračam. Živ ne bih bio da svaki dan ne izađem, razloga se uvek nađe, kupovina ovog i onog, po ženinom spisku ili onako kako zapamtim, ili samo da koračam, šetam, vrlo često svratim u neki od mojih kafića, popijem topli Nes ili produženi s mlekom, rešim nekoliko ukrštenica, pa nazaj kući. Sve pešaka, skupi se tu ponekad tri, pet a kad

Su odavno započete u ovoj ojađenoj i sve ojađenijoj zemlji! Neću vam reći ništa što već ne znate ali Repetitio est mater studiorum, što će reći nikad nije na odmet ponoviti i prisetiti se. Ili što reče moj sin: Horor filmovi su mala maca i komedije u odnosu na realnost u kojoj živimo! Korenitost je u Srbiji našla izuzetno/veoma/vrlo, pogodno tlo, da se izrazim oveštalom ali u ovom slučaju istinitom frazom. Naravno ja pod tlom ne podrazumevam samo zemljište, teritoriju, sve manju, zemljice Srbije, ne, pod tlom pre svega podrazumevam srpski narod i njegov

Ko se seti, seti a ko ne, davno sam ovde objavio tekst u kojem sam napisao da bi u Ustav, u deo o ljudskim pravima, morao da uđe i zakon o pravu na OSAMU!

OSAMA i SAMOĆA su dve dijametralno oprečne kategorije!

Osama je nešto što je neophodno svakom čoveku, ženi i muškarcu. Posebno kada uzmemo u obzir galimatijas u kojem živimo i sveopću negativnu kakofoniju od koje ti se čini da će ti uši otpasti kao dudinke, da će ti mozak eksplodirati, da ćeš se raspasti na najsitnije deliće. Osama je način da budemo sami sa sobom, da uronimo u sebe odbacivši i za trenutak