Žena i ja smo do pre neki dan bili na letovanju u Kemeru, gradiću nedaleko od Antalije. Gradić je od malog ribarskog naselja prerastao u lep i veliki turistički centar. Hoteli su smešteni uglavnom uz obalu ali ih ima i po gradu. Naš hotel je od svih koje smo videli imao najbolju lokaciju, sa terase na kojoj smo pili, uglavnom kapućino, niz nekoliko stepenika, silazili smo na plažu, sve u svemu ni deset metara. Ja sam po svom ustaljenom običaju ulazio u vodu čim se osušim od prethodnog ulaska. Plivao sam profesionalni kraul i olimpijsko prsno a onda bih se okrenuo na leđa i vozio

Da li vam se ikada dogodilo da se nije dogodilo?

Estragon je Tragajući za izgubljenim vremenom, Čekajući Godoa, Radeći zadatke iz marljivosti, osećao da će proći Sto godina samoće pre nego što upozna Ljubav u doba kolere. Utrnulih nogu ustao je da ih protegne, zakoračio je u Baštu, pepeo, ljubazno je pozdravio Gospođu Dalovej u Vrtu sa stazama koje se račvaju. Skoro je naleteo na Pukovnika koji mu se požalio da nema ko da mu piše. Pogled mu je pao na obližnji zid, ugledao je Portret jedne ledi, što ga je asociralo na Sliku Dorijana Greja.

Šta je vreme do protok mog života! Pre mog rođenja vreme za mene nije postojalo kao što za mene neće postojati posle moje smrti. To me niti uzbuđuje niti uznemirava, činjenica kao činjenica i ništa drugo. Vreme tokom života mi, teklo je nekad sporo, nikad da prođe a bogami mnogo puta mi je prolazilo brzo kao da ga vozi Valentino Rosi! Klizilo je brže od peska iz šake raširenih prstiju. Kao mlad imao sam vremena za sve, bukvalno za sve! Da imam devojke, da sa društvom obilazim kafane, da studiram, da igram fudbal, da pecam, da skitam, putujem… Bilo me je svuda po Beogradu, na

Život mi se u Ad pretvorio a svi...

Nije mi više ni do čega! Da baš ne grešm dušu, do neba mi je stalo do moje žene jedine prave ljubavi koja još traje i sina. Ali ništa mi se ne radi! Upravo sam zatvorio izložbu koju sam pripremao više od tri godine i iako sam čak nezamislivo u ovo doba Corone bio zastupljen/reklamiran na televiziji (Kulturni dnevnik,

Dijalog (od staro Grčkog Dialogos što znači razgovor), predstavlja vođenje usmenog ili pismenog razgovora.

Svesna upotreba dijaloga počinje kod Sofista, koji im služi za saznavanje ili raspravljanje problema u smislu klasične Dijalektike (Teze i Antiteze). Literalno se može naći u Sokratovim dijalozima koje je objavio Platon, jedan je od vrhunaca dijalektike. U Humanizmu dijalog doživljava svoj razvoj tek kod Erazma Roterdamskog i kod Ulriha od Hutena.

Dakle dijalog! Ma koliko nam se razlikovala mišljenja i stavovi, dijalog podrazumeva iznošenje istih

Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо

Probudio se kasno, pred podne. Uzeo sam kašičicu meda i komadić jučerašnje pite sa višnjama. Nije skuvao kafu, morao je dugo da putuje autobusom. Popio sam lekove od kojih su većina diuretici i nisam želeo da sebe izlažem riziku da me potera... Dugo nije bio u tom kraju, možda godinama, nije imao predstavu šta se sve u međuvremenu izgradilo, da li postoje šumarci gde bih mogao da se olakšam.

!7 je broj, tako mu je rekla. Ipak sam proverio na internetu, broj je 117. Sišao je kod opštine. Polako, pomažući se štapom odgegao sam se do stajališta i saćekao prvi autobus

Parafraziram Džojsa i to sa namerom jer pričam priču o sebi

Nisam pohađao školu kod Jezuita kao Stephen Dedalus, sledi mala digresija, naime odmalena sam osećao određenu simpatiju prema Jezuitima, pre svega zbog njihove učenosti. Uvek je bilo, ima ih i danas, značajnih naučnika istraživača među Jezuitima u svim domenima ljudske misli i interesovanja. Pomenuću mog omiljenog Jezuitu Ruđera Boškovića. Malo je poznato da su jezuitski naučnici prvi potvrdili Galilejeva otkrića Jupiterovih satelita i da su izvršili važan, možda i presudan uticaj na njega. Tek se poslednjih

– Zar je kod vas kmet najstariji? – prekidoh ga pitanjem.

– Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri. Ja se nasmejah.

– Što se smeješ?… Zar ti nisi znao?… A odakle si ti?

Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.

– Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! – prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno: – Eto,