Mi jesmo ovde i sada ali je svaki trenutak i prošlost i sadašnjost i budućnost. Sve u svemu, bućkuriš. Déjà vu, koji je većina bar jednom imala priliku da doživi, samo u deliću sekunde je prošlost koja se javlja, istovremeno je sadašnjost a onda opet odlazi u prošlost, ponekad i u budućnost. Ako ćemo da budemo brutalno iskreni, samo nam je smrt sigurna i neminovna budućnost. Da li ćemo posle smrti imati nekakvu budućnost, ko zna. Velike religije kažu : Da, kako ne! Najveća i najstarija monoteistička religija (da ne uzimamo u obzir monoteizam mudrog Ehnatona)

I tako, ja ću danas TAČNO U PODNE ( Isti Gari Kuper, sve je ličilo na san…) napuniti devet godina. Kome se više sviđa, napuniću sedamdesetdve godine. Okreni, obrni, imao ja devet ili sedamdesetdve godine, dođoh, stigoh u poslednju fazu svog života. Čak i da poživim do devedesetšeste  godine, kako se izjasnih odavno na ovom blogu, to mu dođe još dvadesetčetiri godine! Mož' da bidne ali ne mora da znači, govorio je Tirke. Kako god! Pre dve godine sam na današnji dan objavio tekst po naslovom 70. Moj drugar Stjepan je u komentaru napisao: Kako 70, zar nije

1) I Imam... godina i ni jedan jedini bezbrižan dan... Bar jedan dan da proživim bez misli, bez briga, bez tuge...

2)    ... nemoj da razmišljaš. Ne razmišljaj i gotovo. Ja već petnaest godina ne razmišljam. Ako budeš razmišljao – izgubićeš volju za životom. Svako ko razmišlja je nesrećan.

3)    ?

Prvo ću o prvom, onda o drugom a zatim o trećem.

1)    Da li se pronalazite u prvom? Ja, DA! To mu dođe taj toliko izvikan život. 'ajd' za za ono bez misli, to ću

Došla novinarka sa kamermanom u selo i priđe seljaku koji se zabavio oko prasića: Dobar dan, mi smo sa televizije, radimo istraživanje, šta biste nam mogli reći o seksu na selu.

Seljak se ispravi i poče: Sa ovom cijenom , jedna i po marka* do dvije po kilogramu, nikako nije dobro...

Novinarka: Ali nas interesuje šta biste nam mogli kazati o seksu na selu...eto ovom vašem...

Kad bi vlada povećala cijenu na bar tri i po marke, mogao bih se ugradit i otplatit troškove…

U to se iz kuće pojavi snajka: Tata oni te

Drage moje i dragi moji, pozivam vas da dođete na otvaranje moje dvadesete samostalne izložbe. Izložba će biti otvorena 1. juna 2018. u 20 sati u Blok Galeriji, Blok 45, novi Beograd. Prevoz: Tramvaji 7, 9, 11, 13. Autobusi: 45, 73, 94, 95, 610. 

je jedna od najgorih stvari/situacija u životu! Čekanjem čovek obesmišljava svoje postojanje, Beket je to maestralno prikazao u Čekajući Godoa. Istina je da smo bili primoravani na čekanje, onih devedesetih godina, ne ponovile se a evo ponovo se javljaju, ulaze na vrlo velika vrata, dakle, devedesetih godina kada smo ustajali u cik zore i čekali u već formiranom redu za litar mleka i kilo hleba! Bivalo je tada još mnogo kojekakvih čekanja od kojih mi se smučio život pa danas kada vidim više od tri osobe pred kasom u samousluzi, odustajem i odlazim u drugu, treću... No

da se ne učlanim, da ne budem član sa sve članskom kartom, nisam više član ni biblioteke, ono: Uđem, sednem, poručim, pojedem, popijem a iz džepa od košulje mi viri članska karta biblioteke, drug ČLAN jebote! Daklem, mogu li ja da ostanem nestranačka ličnost, kako se to mazno odomaćilo a da sve svoje mentalnofizičke sposobnosti upotrebim da, kad god se pojavi, ispili, ugleda svetlost dana... neki predlog koji je u korist ovog napaćenoglupavog naroda, se on i otelotvori, da bude zakonima potvrđen i uređen?

Nasmejaćete se, kako ćeš, na koji način,

Tačnije, na padini Čarobnog Brega. To mu dođe ovako: iza leđa vam ostaje Hram Svetog Save i Karađorđev park a vi se spustite padinom niz ulicu Dr Subotića starijeg do broja 6 gde se nalazi Institut za neurologiju Kliničkog centra Srbije. E tu sam proveo prvo četiri dana na drugom a ostatak dana na prvom spratu a sve od 13.marta pa do 28.marta ove 2018 godine. Hteo, ne hteo, na pamet mi je naravno pao Hans Kastorp koji je na Čarobni Breg došao u posetu rođaku. Veličanstveni Tomas Man je, u tančine poznajući ono o čemu je pisao, fascinantno obradio bolnicu/sanatorijum, atmosferu

Od čoveka!

18. jula 1914 godine, Mileva (Marić) Ajnštaj je dobila pismo od svog muža Alberta, koje joj je doneo njegov kolega Fric Haber u kojem doslovce piše:

A. Ti ćeš se pobrinuti:

     1. za čistoću moje odeće, veša i posteljine

     2. da redovno dobijam tri obroka u svoju sobu

     3. da moja spavaća i radna soba budu čiste a posebno da samo ja koristim svoj sto

B. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, sve dok nisu nužni iz društvenih razloga.        

Damir Karakaš, pisac, u jednom intervjuu između ostalog veli: … da je patriotizam zadnje utočište ološi. Nije prvi a ni poslednji koji je to rekao a ja bih to dopunio: I nacionalizam koji proizlazi iz tog patriotizma, ne pravog, istinitog, kojim se ne maše. Prave patriote se dokazuju delom kada i gde treba. Za mene je jedan od najvećih patriota u istoriji bio Dimitrije Tucović, socijalista, borac za ljudska prava i dostojanstvo, iako protivnik monarhije, među prvima je krenuo u borbu za svoju zemlju i narod protiv austrugarskog okupatora. Poginuo je na poćetku rata 1914