nas je samo trojica živih. Nije bilo psa kao u Džerom K. Džeromovoj knjizi, nismo imali ni čamac, plutali smo po beskrajnoj vodi na splavu koji je bio deo polomljene kobilice broda. Posle nekoliko sati, morske struje su nas toliko udaljile od mesta potonuća broda da više nismo videli ništa što bi nas potsećalo na na taj tragičan događaj. Ležali smo iscrpljeni, grčevito se držeći za daske i s nekakvom nadom očekivali zoru. Uskoro se more umirilo, istok se zarumeneo, mokri, cvokoćući od hladnoće, željno smo iščekivali tople sunčeve zrake. Kad se blagotvorno sunce izdiglo

Uveren sam da se Ivan Ivanji neće naljutiti što sam preuzeo njegov naslov kao i deo obimnog članka objavljenog u Vremenu broj 1274 od 4.juna 2015 godine.

Na strani broj 30 pod podnaslovom KRIK U MOJE IME, Ivanji piše: Celi naslov onog što smo videli glasi: Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada – dokumentarna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i holokaust u Beogradu. Prvi utisak je da je poruka strašna, doslovno se kaže da nismo ponosni na naš grad, gde su spomenici nevidljivi, nismo ponosni

Šta bi bilo, šta bi se desilo, da nisam otišao na taj rođendan?

Da li bih bio dobar pravnik, advokat, sudija... ?

Nije pravilo, usprkos izreci, da posle kiše ogreje sunce.

Zašto i kako su  posle preživljenog infarkta nestali neki moji strahovi, fobije?

Zašto sam osetio potrebu da budem sa svojom majkom dan pre njene smrti?

I dan danji razgovaram s ocem kad odem na groblje.

Kako to da sam jedan od retkih koji se raduje tuđim uspesima?

Zašto sam ostavio Slobodanku zbog Nataše?

Da li bih uzeo da ponovo čitam

Ovaj tekst sam napisao i pročitao na komemoraciji 2013 godine u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Objavljujem ga sada na blogu i obaveštavam vas da će se retrospektivna izložba Đorđija Crnčevića otvoriti 24. Novembra 2015 u 19 sati u Kući legata u Knez Mihailovoj ulici.

Đorđije Đole Crnčević je rođen 1941 a umro je 2013 godine. Bio je, ne samo po mom subjektivnom sudu, jedan od najboljih vajara koje su ovi prostori dali!

Šta je život do šačica peska!

Kao odličan primer Gradacije, moj profesor srpskohrvatskog jezika, daleke 1963 godine XX veka, ponudio nam je Dučićeve stihove:

Ja bih plak'o,

Ja bih večno plak'o

I nikad se utešio ne bih.

Gradacija koju ja skovah, eto je u naslovu, drugačije je provenijencije! U sred smo NJE! Živimo je! Bez i malo nade da će se išta na bolje promeniti za naših života! Na gore, toga smo svakodnevno svedoci!

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, na scenu i u naše živote, stupa NEDOBA! Svojstveno svojoj suštini,

I, kaže mi, da proslavimo ovaj dan, kupila sam domaće kolače, znam da joj je kupila Slavica, u sobi su na radnom stolu, donesi ih. Taman što sam skinuo vijetnamku, priđem joj, zaboravio sam da joj je danas rođendan iako me J. na to nekoliko puta podsećala, i sveže ipečen hleb joj je poslala, poljubim je u rumeni pergament obraz i lako povučem za uši: Srećan ti rođendan i velika mi porasla. Nasmeje se. Donesem kolače, stavim džezvu za kafu, iz gornje fijoke izvadim staklenu prastaru pepeljaru i sednem na trosed. U glavi mi pet sati i trideset minuta kad moram da budem kod oftalmologa, kasnije saznajem, vidim, oftalmološkinja. Probudila sam se rano jutros, još je bio mrak, sanjala sam...nisam posle mogla oka da sklopim. San je laža a Bog je istina, zazveči mi u glavi Njegoš. Šta si sanjala?

Već više od godinu dana preko puta, na ćošku, zidaju zgradu, evo skoro su je završili, ostalo je da ugrade prozore, vrata, verovatno i pod (parket, laminat?) i još neke sitne munje što bi rekao Kukusigameni. Nije baš Skadar na Bojani i ne uzidaše majku sitne dečice ali sestro, brate! Na dušu im neprekidnoneprestana buka, svrdlanje i burgijanje ali mi zakloniše pogled koji se prostirao, pružao do obrenovačke elektrane sa sve Petracom, Galovicom, Savom, poljima kukuruza i suncokreta. Dobro de! Kako ono reče dobri čika Jova Zmajeviti: Gde god nađeš dobro mesto ti/tu drv...zgradu posadi.

i to! Dođoše mi na vrata! Taman da odem iz kuće, obučen, spreman ali, 'ajde da zapalim još jednu pre puta, kad zvrrrrrrrrrr na vratima. Odaaaaaavno se ne bojim ni boga ni đavola te nikad ne zvirnem kroz ono okance u populusu poznato kao špijunka, otvorim, ženska osoba bujne, prebujne kose od koje joj se ne vidi lice, čeka da nešto našvrlja hemićarskom olovkom po obrascu na kojem su odštampani moje ime, prezime, broj stana, opština, ulica i broj, čovek, četrdesetak godina, možda i neku manje, smeši se ljubazno i: Dobro veče, mi smo iz Srpske napredne stranke...

Kenguri sumnje,

Obrnutim redom,

Konzerve nežno otvaraju....

Narod kaže: Nijedno zlo (nesreća, bolest i ostala sranja) ne ide samo! Narečeni narod je nebitan ali u izreci ima istine. Svako od vas to može da potvrdi. Zašto je to tako, zašto je to postalo aksiom, na to pitanje niko nema odgovor ili ako ima, onda se to svede na prazno lupetanje kafanskopijačnofilozofskog tipa. Živa, živcata je istina da, za razliku od sreće (maksimum devet sati, kad se sve sabere, u prosečnom životu) koja ima neki svoj zamumuljeni način pojavljivanja, zlo uvek ide praćeno gorim, nikad samo!

Mož' ti disati