Čestertonu u spomen

Nije bio ni petak, ni subota, ni nedelja, ni ponedeljak, ni utorak ni sreda, nije bio ni jedan dan u sedmici. Iako mu je postalo jasno da nije bio, pokušao je sa mesecima i ništa! Čak nije bio ni septembar, mesec u kojem se rodio. Odnekud mu je doprla rečenica iz Čestertonove knjige Čovek

Gost autor: Kosta Babić

Prošlo je vreme viteških, teških mačeva.
Prošlo je vreme kad se makar i u deliću sekunde razmišljalo
koga će poprskati njegov raspolućeni mozak.
Težak fizički rad!

Vreme Napoleonovih topova u Rusiji
daleko je iza nas.
Nauka i tehnologija napreduju.
kažiprst na okidaču automatske puške
nepodnošljiva lakoća
a činilo se da će civilizacija pobediti.


Da bi ubili "neprijatelja" dovoljno je
Uperiti kažiprstom u njega
Nepodnošljiva lakoća!
ostalo

Šta sam sve od tada prevalio preko glave a opet se naježih kad preturajući po kući, pronađoh OVO:

Ne igrajte s nama na kartu osećajnosti...

Četvrtog dana otmice, u petak 8. aprila (1988 godine), ukleti kuvajtski avion uzleteo je sa aerodroma u Mašadu i posle nepuna tri sata leta ušao u libanski vazdušni prostor. Po naređenju otmičara, pilot je uspostavio vezu sa kontrolnim tornjem na bejrutskom aerodromu i zatražio dozvolu za sletanje.

A da se SVI mi lepo preselimo na pacifička ostrva?! I ostavimo političare, tajkune i kriminalce da se kolju međusobno.

Dakle, da koliko sutra SVI odemo na pacifička ostrva pod francuskom upravom, like Gogen. Ako se slažete, uzimam na sebe da napišem pismo i uputim ga francuskoj vladi. U slučaju, nadam se, pozitivnog odgovora, obratio bih se u ime SVIH nas albanskoj vladi sa molbom da nas albanska flotila preveze do zacrtanog cilja.

Kako se datum približavao, u glavudži mi se sve češće vrzmalo ovo:

Pravni fakultet sam upisao 1965 godine. Želeo sam da upišem Akademiju likovnih umetnosti ali sam podlegao želji mog oca: Obrazovan si, obrazovaćeš se još, imaš jezičinu i kad budeš diplomirao, mislim da možeš da budeš jedan od najboljih advokata ove zemlje i činjenici da je gomila mojih drugara iz Titograda

Gospodar muva, nije čak nikada ni čuo za Vilijama Goldinga, prosto, bio je ovisnik. Muve su bile njegova opsesija! Od kako pamti, iznalazio je stotine načina pokušavajući da ih privuče sebi, uglavnom sa skoro nikakvim uspehom. Muve se nisu obazirale, bežale su od njega svojim ekscentričnimcikcak letenjem u svim mogućim i nemogućim pravcima. Iako je do malog prsta na nozi bio obuzet muvama, nije mu bilo teško da primeti neverovatnu organizovanost pčela i mrava. Tim više su mu muve bile draže, samostalne, nezavisne, svaka svojim poslom. Njegova najveća ovisnička

Снове сам одавно почео да бележим, први 19. Новембра 1982 године:

Počinjalo se od Pizdulje. Ja sam skočio s nje u osmom osmogodišnje. Pizdulja je bila stijena koja se ko zna kad otkinula od Pećina i survala u Moraču, bliže desnoj obali. Nije bila visoka, pedeset do osamdeset santimetara u zavisnosti od doba godine i nivoa Morače. Najveći problem je bio popet se na nju, bila je ka jež, bodljikava s bilo koje strane da joj priđeš. Bilo je i onih koji su još ka đeca skakali s nje, na primjer Džaka koji je s Pizdulje skočio kad je imao osam ili devet godina. Džaka, Džavid Redžić umro je nešto malo prije dvadesetogodišnjice nam mature. U naše II f odjeljenje došao je kao ponavljač ali smo ga primili ka brata, znali smo se godinama.

Gost - spisatelj, mrale54

...baš lepo aprilsko jutro...al', ne izlazi mi se ispod ćebeta...toplo je... i, nekako hrskavo...šta li mi znači ta reč? Svašta, bre, s mnom, šta mi pada na pamet!
- e, ajde danas ti skuvaj kafu...Nadooo...Nadiccce...
...a, zezaš, a?
e, sa' ću te grickam po vratu, pa će poiskačeš iz kreveta samo tako!
...i, stisla si me do zida, pa ne mogu da mrdnem...ajde, bre, skloni tu nogu - baš preko mene mora da bude...
...ej, bre, budi se...Nado...?


...ume, bre, ova Čubura baš da te zavede. Onako, k'o neka rasna lepotica, za koju znaš da je namenjena nekom drugom srećniku - al' - opet padneš k'o som na bućkalo!

Možda ni za 1000 godina...možda nikad!