Ma kakvi iza sedam mora, ili sedam gora, ne, tu, ovde, tik do, oko nas...živi i goji se Aždaha koja neprestance ubiva Georgija. Nije to jednoglava, dvoglava, troglava, Biblijskobajkasta ne, to je, Aždaha sa desetak, dvadesetak, možda tridesetak hiljada glava.
Nije ni svakodnevno ubivan Georgije individum, pojedinac.

Iako sam Devica u horoskopu, manucu se onog kao, karakteristicnog za ovaj znak, inteligentan, bistar, pametan, nego cu istaci ono sto sve Device kriju kao zmija noge: sitnicav, zakeralo, mrzovoljan, sve mora da bude na svom mestu, nista nepredvidjeno, nikakvo iznenadjenje, takticko I stratesko planiranje...dosadan I sebi I drugima!

od kakofonije se ne more pobjeć!

Evo npr juče, odlučim da napravim popriličnu turu, krenem kroz Blok, uspnem se uz nasip, siđem na kej i pravac toplana. Brat bratu nekoliko kilometara. E da, svratio sam do bankomata da podignem uvećanu penziju, ispred pošte se otegla redurina, unutra jedni drugima na glavama. Ispred bankomata pet penzinera, tačnije dva, računajući mene i tri penzionerke. Nisam nikada bio sklon prisluškivanju, uglavnom se isključim i nirvanišem ali juče nešto nisam baš bio svoj, te do ušiju mojih dopreše odlomci ili čak cele rečenice: Svaka

Pisao je već o njemu, pominjao je đeda strica Milića Petrovića u nekom od tekstova. Kao devetogodišnjak, provodeći letnji raspust na selu, zatekao ga je jednom kako u nadgrobnu kamenu ploču, koju je namenio babi i sebi, urezuje slova. Pozdravio ga je i znatiželjno se približio da vidi šta to radi. Đed je upravo dletom i čekićem oblikovao poslednje slovo. Natpis je glasio: Oj starosti čovečija nakazo! Zašto si to napisao,

Uveren sam da se Ivan Ivanji neće naljutiti što sam preuzeo njegov naslov kao i deo obimnog članka objavljenog u Vremenu broj 1274 od 4.juna 2015 godine.

Na strani broj 30 pod podnaslovom KRIK U MOJE IME, Ivanji piše: Celi naslov onog što smo videli glasi: Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada – dokumentarna predstava o sećanju na Drugi svetski rat, antifašističku borbu i holokaust u Beogradu. Prvi utisak je da je poruka strašna, doslovno se kaže da nismo ponosni na naš grad, gde su spomenici nevidljivi, nismo ponosni

Nikako i svakako ili, bezbroj je, više neznanih nego znanih, puteva do sreće. Pre svega mora se znati da sreća nije dugotrajna. Sreća se sastoji od bezbroj kraćih ili dužih trenutaka. A ipak, da skočim sebi u usta, sreća može biti i dugotrajna, kao sreća u ljubavi, koja može trajati 40, 50 i više godina. Ali i ta ili takva sreća je isprekidana svakodnevicom, brigama, većim ili manjim, siromaštvom, bolestima, gubicima, nesrećama... Ipak i osmeh voljene osobe je sreća. Pogled na lepotu devojke/žene izaziva osmeh i sreću ma koliko kratko trajala. More i ulazak u njega je sreća.

Nisam znao. Šta to nisam znao? Znao sam da ne znam ali nisam znao šta ne znam? A kako sam znao da ne znam ako nisam znao šta ne znam? Pile u kučine! I znao sam i nisam znao, nisam znao i znao sam. Ne, nije to ono Sokratovo Što više znam, shvatam koliko toga ne znam, ovo što nisam znao, je bilo nekakvog drugačijeg sastava i sočinenija. Znao sam da je prisutno u mojoj mentalnoj nutrini ali nisam znao šta je to što ne znam.

Mučilo me neko vreme, ustvari dugo, često mi ne dozvoljavajući uronjavanje u san, oči mi kao fildžani, prevrći se i obrći po

Jesi li bio...?

Jesam, više puta...

Gde?

Na Mljetu.

Kako si znao da ću te to pitati?

Ne znam kako ali sam znao.

Dobro, dobro...i kako ti je bilo...mislim kako si se provodio?

Odlično...uvek kad sam bio...možda ću opet otići ako prodam sliku ili dobijem lovu na...ovog puta sa ženom.

Sećaš li se kad je kamp bio u borovoj šumi...?

Sećam, između Goveđara gore u brdima i Babinih kuća na obali Velikog jezera, levo od puta...

A brod je pristajao u Polačama...

Dvanaesto sunce je zalazeći krvavilo zapadseveristokjug dok je trinaesto sunce na istokujuguseveruzapadu najavljivalo zelenoljubičastu Zoru. Sedelo sam prekrštenih nogu na dijamantskom pesku, nije bilo zvuka. Mojih dvadesetsedam ušiju besposleno je ustaljenim ritmom kružilo oko moje troglave. Devet oko svake. Dvehiljadedvadesetpet mojih očiju gledalo je beskrajni dijamantsko peščani krajolik.

Prekrštavalo sam i odkrštavalo

Alfa, Beta, Gama, Delta… zraka sirotog uranijuma na avetne Nevene, čelične Magnolije, ljude… MRTVI… ŽIVI.

Ova posveta: Za postignutih trideset godina, svome drugu, borcu za narodna prava, cvijet – čojku Mikeleu, daruje ovu knjižicu njegov drug Bobo, 4. Sept. 1976 g., nalazi se na unutrašnjoj strani korica SNOOPY  a des problemes!, PEANUTS No 6, izdanje GALLIMARD, 1974 godine.

Godinu dana ranije, na svoj 29-ti rođendan vratio sam se avionom iz Moskve posle putovanja i bivstvovanja na Kavkazu. Već sam pisao o tome.

Na carini