Došla novinarka sa kamermanom u selo i priđe seljaku koji se zabavio oko prasića: Dobar dan, mi smo sa televizije, radimo istraživanje, šta biste nam mogli reći o seksu na selu.

Seljak se ispravi i poče: Sa ovom cijenom , jedna i po marka* do dvije po kilogramu, nikako nije dobro...

Novinarka: Ali nas interesuje šta biste nam mogli kazati o seksu na selu...eto ovom vašem...

Kad bi vlada povećala cijenu na bar tri i po marke, mogao bih se ugradit i otplatit troškove…

U to se iz kuće pojavi snajka: Tata oni te

Nije mi namera da vam držim čas iz Geologije, Petrologije, Mineralogije, ne, ovo je Something Completely Different . Kamenja ima svakojakog, o tome vam ne moram pričati ali kamen je odavno uleteo i u narodne izreke i mudrolije na primer: Kamen spoticanja ili Pao mi je kamen sa srca ili Kamenog je srca, čekaj bre, umal da zaboravim The Rolling Stones, pa Njegoševa: Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala, ....... Kamen po kamen palača, ima toga ohahaj ali ovde će biti reč o Ludom kamenu.

Stati na

Kada sedne da radi, crta, slika, akvareliše, slušalice na uši, muzika, često, vrlo često Rok iz šezdesetih, Rolingsi, Bitlsi, Enimalsi, obožava Erikov glas, Hu, Trogs... s vremena na vreme Bluz, Džez, onda Mocart, Bah, Betoven, Čajkovski... realnost oko njega polako bledi, nestaje. Podsvest izranja iz svojih dubina. Prepliće se sa svešću. Pojavljuju se znane ili potpuno nepoznate stvari, simboli, šare, delovi mandala... Trgne se kao tek probuđen kada ga rukom dodirnu, ručak! Skoro nikad ne nastavlja započeto. Ostavlja za sutra, čeka svoje vreme, slobodu, neuznemiravanje.

Dragi Antonio,

Ovo pismo počinjem citirajući Kafku : Zar nećete da nam se pridružite? upitao me je jedan poznanik kada me je posle ponoći video samog u jednoj kafani koja

je bila takoreći prazna. Ne, neću, odgovorio sam mu.

Dobri moj Antonio, sve češće se tako osećam i najradije bih kao Franc da me svi

ostave na miru! Oduvek sam voleo samoću...ili bolje reći osamljenost.

pišem o, uz Pikasa, najboljem i najvećem slikaru dvadesetog veka a ne bih pogrešio i da sam napisao, svih vremena, o Frensisu Bejknu.

Kada umrem, stavite me u plastičnu vreću i bacite u jarak, rekao je jednom prilikom Bejkn svom prijatelju Ijanu Bordu. Neizbežna asocijacija! Poslednja rečenica u knjizi Pod vulkanom Malkolma Lorija, glasi: Neko zavrljači crknutog psa za njim u jarugu!

Na smrt je gledao sa istim prezirom kojim je gledao i na život, reči su Danijela Farsona, dugogodišnjeg ( 40 godina!) Bejknovog prijatelja i pisca njegove biografije (uslovno rečeno) pod naslovom Zlatan život u jarku Frensisa Bejkna. Farson piše da je Bejkn u prvi mah pristao da mu piše biografiju ali se vrlo brzo predomislio.

Pesmu sam napisao 18. 07 1975 godine. Pronađoh je preturajući po fijokama.

Molim vas toplomer za merenje temperature pasa

Kašu od heljde i crne duže pertle

Vidim iza naočara imate tirkizno plave oči

Belina mantila primorava vas da budete goli

I vrućina naravno

Voulez vous...ne nije važno

Ulazi u učionicu naš razredni, profesor matematike i sa daljine od oko četiri metra, nepogrešivom preciznošću baca dnevnik na katedru: B. na tablu! P. B. je ponavljao razred i sedi zajedno sa mojom malenkošću u klupi ispred katedre iako smo, pored Gara, najviši u odelenju. To nam je nagrada za igranje pokera u zadnjoj klupi.

P. B. je ošišan do glave, obučen u letnje italijansko laneno odelo savršenog kroja, sa više nego

Gospodar muva, nije čak nikada ni čuo za Vilijama Goldinga, prosto, bio je ovisnik. Muve su bile njegova opsesija! Od kako pamti, iznalazio je stotine načina pokušavajući da ih privuče sebi, uglavnom sa skoro nikakvim uspehom. Muve se nisu obazirale, bežale su od njega svojim ekscentričnimcikcak letenjem u svim mogućim i nemogućim pravcima. Iako je do malog prsta na nozi bio obuzet muvama, nije mu bilo teško da primeti neverovatnu organizovanost pčela i mrava. Tim više su mu muve bile draže, samostalne, nezavisne, svaka svojim poslom. Njegova najveća ovisnička

Osećanja, osećaje, teško je iskazati rečima a ako ti dotaknu najosetljiviji deo duše onda je to prosto nemoguće! Vreme prolazi, ja znam kako sam se osećao i šta sam osetio i to me svakodnevno proganja ali se nikako nisam usuđivao da to podelim s vama! I sada sam u dilemi da li će opis onoga što sam osetio, sadržati u sebi makar delić one energije, tuge, bespomoćnosti, poštovanja, pijeteta...

Na ostrvo Vido 21. Januara 1916 godine prve su došle Moravska, Pirotska i Čačanska vojna bolnica.

ili Pronađeno vreme ili eh Pruste, Pruste!

Urezujem njeno ime u jednu od prečaga klupe, januar je 1971 godine, ispod mene je Dubrovačka luka, vidim, kad prekinem urezivanje, Gradsku kavanu, onaj deo što prozorima izlazi na luku. Jeli bre mazgove, ti mi muvaš sestru, setim se Mićunovog, pre konstatacije nego, pitanja. Koju, smejem se, imaš ih dve a imaš i onu u Puli? Ne zajebavam se, Jovana ima samo šesnaest godina a ti si mator konj, studiraš... Ma ne bre, samo sam pažljiv, zacopala se u mene, sam si svedok, prati