Halo belci, š'a ima? Ne prija vam ova vrućina i ovoliko sunce, a? Temperatura preko 35 stepeni u hladnom hladu? Znoj lije, sve na vama mokro do gaća, ne pomažu ni klime, ni ventilatori. Napravite promaju, pootvarate sve prozore i vrata i šta biva?

Pre nekih mesec i po dana bio sam na otvaranju samostalne izložbe jedne moje koleginice u Blok Gallery u Bloku 45, palo čestitanje, fotkanje, otvaranje... izađem ispred Galerije da zapalim, Vlada mi donese stolicu. Sedim, pušim, ispred mene Đole, Dorđe Arnaut, vajar,

Ja ću umreti, ti ćeš umreti, on će umreti, mi ćemo umreti, vi ćete umreti, oni će umreti. Svi ćemo umreti. Notorna činjenica. Kad se rodimo već imamo devet meseci, dakle bliži smo smrti za devet meseci. Davno sam veleumno, rezigniran ko zna čime, napisao: Rađanjem, smrt u nasleđe dobijamo!  Hrišćanstvo pa bilo ono i ortodoxno, ostavilo je dubok i neizbrisiv trag u našoj svesti bez obzira jesmo

Nemojte ni pod razno, nipošto nemojte, ni sekundu, da koristite glavu za razmišljanje u ovom godišnjem periodu!!! Strogo, uz maksimalnu koncentraciju, kontrolisani koraci, step by step, oči do iskakanja uprte u asfalt, beton...kojim hodate! Ne pričam u prazno, ne sprdam se, najmanje mi je do toga, molim vas da budete izuzetno pažljivi, da brinete o sebi. Neka vam ovo što sledi bude nauk i opomena.

Krenem juče oko devetke do banke, petstotinak metara...ne više, da platim račune, za manje od deset minuta izađem srećan i zadovoljan što sam posao obavio tako brzo i stanem da dumam...dal' da pređem raskrsnicu kod Piramide il' da se vratim pa kroz podzemni izađem na pijacu...odlučim se za prvu soluciju, snimim pogledom asfalt ispred sebe, delovao mi hrapavo i čisto, glede snega i leda naravno i krenem da koračam.

već opalo je, ni travke nema, pustoš je svud... Još od Maja meseca počeo sam da se pribojavam  i strepim od brzodolazeće Zime i njene prethodnice Jeseni! Priznajem da sam se ovog Leta našetao bosonog u šorcu i golog mi atletskog poprsja, kao što odavno nisam. I sad dok ovo pišem, u gaćama sam (bokserice naravno, sitan karo) i bos. Suv sam k'o barut, svima oko mene puše se uši od vrućine a ja se noću ipak pokrivam frotirom i jednim ćebetom, zlu ne trebalo.

Nemanja, SMS br. 1: Pedest tri puta sam te zvao, pisao ti bezbroj poruka, zašto se ne javljaš?

Sanja, SMS br. 1: Ne želim više ni da te čujem ni da te vidim!

Nemanja, SMS br. 2: Kaži mi bar zašto? Šta sam to skrivio, ja pojma nemam!

Sanja, SMS br. 2: Znaš ti dobro, znaš!

Nemanja, SMS br. 3: Kunem ti se da ne znam, napiši mi molim te, ako sam pogrešio, ispraviću to.

Sanja, SMS br. 3: Uzalud me zoveš i pišeš mi, neću ti više odgovarati.

Nemanja, SMS br. 4: Znaš da

Pre neki dan, televizor je konstantno upaljen, moj sin je to nasledio od babe, moje majke, u nekom filmu zakačim skoro sam kraj. Dve budaletine, šalabajzeri, mudroseri, šumideri...i jedan od njih kaže onom drugom: Kako ono reče Konfučije, život je sranje a onda umreš. Upiš'o sam se od smeha! Posle mi sin kaže da je bilo još: I onda si duuuuugo mrtav...

Tja! Prođe ovih nekoliko dana a meni to u glavi i nešto se mislim: Okreni, obrni, ima tu nečega!

Da mi je život sranje, bar dvaesepet godina unazad, sranje je! Jednom, ima tome nešto više od šest godina, sam skoro umro, umreću svakako a ka'ću, ne zna se ali je sigurica...uostalom svi ćemo! DakleM! Život može biti sranje, dužeg ili kraćeg trajanja a onda umreš. Ipak!

Čuveni beogradski ugostiteljski objekat, na uglu Dečanske i Makedonske ulice, radi posle osam godina od zatvaranja i pretvaranja prostora u kladionicu

IZREKA da ničija nije gorela do zore, u sredu je demantovana! Legendarna kafana „Zora", osam godina od fajronta, ponovo je osvanula na istom mestu. Na uglu Dečanske i Makedonske u Beogradu. Te godine, u međuvremenu, „pojeli su kockari". Naime, do pre neki mesec, tu je bila kladionica.

Ovu

Zdravo, kako si?... Kako ti izgledam?... Odlično!... Onda sam odlično. Ovako obično odgovaram na pitanja osoba koje dugo nisam sreo ili sa njima održavam površne i neobavezujuće odnose, iako znam da je to pre i iznad svega kurtoazno pitanje. Niti njih odista zanima kako sam, niti sam ja spreman da se upuštam u šira i duža i bilo kakva objašnjavanja o tome kako sam. Englezi su davno izmislili razgovore o vremenu kao neutralnom i nepovređujućem i neindiskretnom razgovoru pri susretu sa sličnim, čak i sa bliskim osobama.

Lepo je to pevala i peva Lepava Lepa Lukić, slavuj naše narodne pesme, bog joj seljančici dao sluh i glas. I nije folitantkinja, takva je kakva je. Njenom glasu nije potrebna muzika, može ona i bez nje. Žutoumazana štampa decenijama pokušava da pronađe nešto u njenom životu što bi podiglo tiraž i zaslinilo gomile beslovesnih čitalaca ali jok! Zato s vremena na vreme izvlače već odavno izanđalu njenu pokersku ovisnost. Ni to ne pomaže bogznakako, Lepa troši