Ne znam ništa o njoj! Sreli smo se tri puta. Možemo tako i hiljadu puta. O njoj saznati nešto više, neću. Ubeđen sam! Ja ne pitam, gledam, posmatram, slušam, odgovaram. Čemu je opisivati, nema svrhe. Drugačija je. Jel' to dovoljno? Ne može proći neprimećena ni u najtamnijem crnom mraku. Ne izigrava, ne glumi posebnost, to je ona! Obrazovana je, razume se u sve i svašta, deluje kao da je prošla sito i rešeto, bavila se, čim se bavila,

Može ona...to i čini...da postavlja astrofizčkokosmičke fenomene, da šeruje zanimljive tekstove, pozive za duboko ljudsko reagovanje...može da se posadi na glavu...aja! Ne treba njoj moja niti bilo čija odbrana, ume ona i odlično zna kako da se postavi, kako da odgovori...da komentariše...civilizovano, kulturno...ne otvarajući padobran da bi se spustila na kaljav nivo. Pa zašto onda ja...?

Iako sam se davno manuo komunikacije sa zidom...sa zidovima, ne mogu da svarim imbecilnu tupost i umnu zaglavljenost, neukost i neobrazovanost,

Kao klinca na šišanje me vodila majka Radmila. Bio jedan frizerski salon, pardon, Berbernica, na dnu Cetinjske, preko puta bašte restorana Skadarlija, e tamo me vodila. Majstoru je u tanka creva objašnjavala gde mi je, sa koje strane, razdeljak, da mi ne izbrijava lice ispod zulufa, koje uzgred sa šest, sedam godina nisam ni imao, kao, da ne počne rano da mi raste brada i tome slično. Majstor je strpljivo slušao Radmilinu tiradu, uvek u dlaku istu i kad bi završila, ljubazno bi joj rekao: Sedite vi drugarica i ništa ne brinite, biće sve kako ste rekli. E da, nastavila bi Radmila tek što je sela, napred mu ostavite malo duže, da može lepo da se začešlja, onako kao talas.

Nemojte ni pod razno, nipošto nemojte, ni sekundu, da koristite glavu za razmišljanje u ovom godišnjem periodu!!! Strogo, uz maksimalnu koncentraciju, kontrolisani koraci, step by step, oči do iskakanja uprte u asfalt, beton...kojim hodate! Ne pričam u prazno, ne sprdam se, najmanje mi je do toga, molim vas da budete izuzetno pažljivi, da brinete o sebi. Neka vam ovo što sledi bude nauk i opomena.

Krenem juče oko devetke do banke, petstotinak metara...ne više, da platim račune, za manje od deset minuta izađem srećan i zadovoljan što sam posao obavio tako brzo i stanem da dumam...dal' da pređem raskrsnicu kod Piramide il' da se vratim pa kroz podzemni izađem na pijacu...odlučim se za prvu soluciju, snimim pogledom asfalt ispred sebe, delovao mi hrapavo i čisto, glede snega i leda naravno i krenem da koračam.

Iako nisam ovisnik o Facebooku, skoro svakog dana prošvrljam po njemu bar pola sata. Pre svega da bih video koje su izložbe, zanimljivi događaji...planirani za danas, sutra...a pogledam i šta je ko od mojih prijateljica i prijatelja postavio na stranu. Tako juče naiđoh na citat iz opusa Ive Andrića, koji glasi: Ne mogu ja dobri čoveče ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav. Od sebe se ne može ozdraviti.

Narodnim

ili Pronađeno vreme ili eh Pruste, Pruste!

Urezujem njeno ime u jednu od prečaga klupe, januar je 1971 godine, ispod mene je Dubrovačka luka, vidim, kad prekinem urezivanje, Gradsku kavanu, onaj deo što prozorima izlazi na luku. Jeli bre mazgove, ti mi muvaš sestru, setim se Mićunovog, pre konstatacije nego, pitanja. Koju, smejem se, imaš ih dve a imaš i onu u Puli? Ne zajebavam se, Jovana ima samo šesnaest godina a ti si mator konj, studiraš... Ma ne bre, samo sam pažljiv, zacopala se u mene, sam si svedok, prati

Tko leti vrijedi

Tko ne leti ne vrijedi

Ne odoleh da kao naslov postavim natpis na Grunfovim grudima iako to možda neće a možda i hoće imati veze sa ovim što ću napisati, kazati, saopštiti...tako mi došlo.

Prvog poskoka sam video krajem pedesetih. Lomatali smo se uskim makadamom koji je od Virpazara vodio naviše prema Rijeci Crnojevića a odatle ka Cetinju. Otac koji je vozio, odjednom je usporio a zatim i zaustavio Fiata 1100. Izađite polako i budite iza mene, rekao je. Uzbrao je jednu šipkovu granu, prelomio višak i na vrhu ostavio male raklje. Polako je krenuo ispred kola i tada smo videli vireći iza njega, zmiju šarenih leđa koja je sporo vijugajući  puzala sredinom druma. Otac joj se približio, rakljom joj pritisao vrat, sagao se, uhvatio je palcem i kažiprstom

već nekoliko dana, moram da napišem ovaj tekst ali se dvoumim, zato i otežem, da li da napišem imena ili da se povedem za onim što mi je rekla... I sam znaš koliko je lepo i koje je to zadovoljstvo činiti drugom! Da bih bio potpuno siguran, napisah pisamce i dobih odgovor:

Dragi prijatelju,super je da se sladite, to i jeste bila ideja. Ja bih volela da ne pominješ ni  jedno ime, sama priča je meni dovoljna

Poljupčić i pozdrav svima

Elem, u nekom od poslednjih tekstova ili u komentaru, napomenuh

Ko to tamo/ovde misli, razmišlja, analizira, konfrontira svoje stavove/mišljenja s postojećim stanjem, dolazi do zaključaka, rešenja, ko to tamo/ovde misli o beskrajno mnogo stvari koje nemaju nikakve veze sa zemljom i uređenjem u kojem živi? Ko to tamo/ovde misli?!

Ustav Republike Srbije

Sloboda mišljenja i izražavanja

Član 46.

Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.