Većina od vas se dobro seća sarajevskih Nadrealista. Ipak ću vas podsetiti na jednu epizodu. Parafraziraću po sećanju.

Dr Nele Karajlić u ulozi TV reportera: Dragi gledaoci nalazimo se pred vratima jednog od solitera na Grbavici, evo pozvonićemo, pritiska zvonce, da vidimo kako žive i kako se snalaze naši sugrađani. Vrata se otvaraju, scena prikazuje ukućane, mislim da je domaćin bio Branko Đurić (?), kako glođu noge od stolica. Dobro veče, kaže Dr Nele, domaćin ne ispuštajući poluoglodanu nogu od stolice, odgovara, dobro

Drage moje i dragi moji, svi vi koji budete imali vremena i želju, pozivam vas na otvaranje moje XVII - te samostalne izložbe slika.

Izložba nosi naziv AKT i predstavlja retrospektivu, pregled i uvid u moje dugogodišnje slikanje ženskog akta. Iz svakog perioda sam uzeo po nekoliko slika, pa će i meni samom biti zanimljivo da na jednom mestu vidim put kojim sam prošao.

Bilo je to u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, u naše društvo, čvrsto povezano svakodnevnom zajednošću i deljenjem više dobra nego zla, hrupio je, kao da je s neba pao, Sveta. Ako me sećanje ne vara, a ne vara, njega je jedno veče ispred samiške gde smo se skoro profesionalno bavili Alhemijom, kombinujući BIP-ovo pivo i albanski konjak, Skenderbeg beše(?), dovela Vera moja komšinica i vršnjakinja, prelepa, prćonosa stjuardesa. Sveta je na prvi pogled izgledao very macho, krupan, stasit, grgurave kose, izuzetno maljav, i mali prsti na šakama su mu bili obrasli dlakama. Bio je stariji od Žuleta i Bore budućeg potpukovnika, dve, tri a od mene i Ljuše, osam, devet godina. Da je živ, danas bi imao sedamdeset tri, četiri godine.

Grešite! Moj pokojni otac se zvao Dragan. Uostalom ni prezime koje ste mi rekli ne znači mi ništa. Odrastao sam ovde u Buenos Airesu. Rodio sam se u Beogradu 28. Februara hiljadu devetsto šezdeset pete, tako da su me kao sasvim malu bebu, mama me je sve vreme držala u naručju, doveli u Argentinu, moju jedinu domovinu.

Tata je prvih nekoliko godina radio kao tehnički crtač ali su kasnije jedan njegov prijatelj Nemac

Juče u podne otvorih samostalnu (tako se to kaže) izložbu slika pod nazivom, piše i na plakatu koji je Igor preko noći pripremio i odštampao, Urbani pejsaž. Gde? U maloj galeriji koja se nalazi u upravnoj zgradi JP Ada Ciganlija. Izložba je rezultat odlične saradnje između Galerije 73 sa Banovog Brda, JP Ada Ciganlija i moje želje da izađem u susret direktorki Galerije 73, mojoj dragoj mladoj koleginici Brankici Tintor Andrić. Cela stvar je bila odrađena za dva dana! U principu volim da delam pod pristiskom, dobro se snalazim u ubrzanim akcijama, vrlo često mi baš odgovara cajtnot.

Brankica me upravo obavestila da je na netu postavljeno:

Ili: Kratak roman o beznadežnosti

Kad god se pomene ŠLAG odmah pomislim na zaboravljeni i davno izopćeni ŠNE/ŠLAG na torti i nekim specijalnim i danas zaboravljenim vrstama kolača, koji se pravio na starinski da ne kažem tradicionalan način. Naime, polupala bi domaćica desetak jaja, korom od jajeta odvojila žumanca za druge potrebe, patišpanj na primer, a belanca bi sipala u duboku ovalnu činiju, dodala odgovarajuću količinu šećera i ručnom žičanom

OSAMNAESTO PISMO TABUKIJU

Poštovani prijatelju Antonio,

Čitali ste HAZARSKI REČNIK, ne sećate se najbolje Sevasta ali vam se dopao citat koji sam naveo. I veze između njega i sledećih citata.

Čini mi se da pravilno zaključujete da pored toga što ima pravih i lažnih budućnosti, ima ako ne beskonačno mnogo a ono budućnosti ima onoliko  koliko ima duša

Čuda su se dešavala i u samo praskozorje civilizacije, pre, za Njegovo vreme i posle Hrista, u Srednjem i Novom veku, događaju se i danas pokatkad. Ali ne bih da se bavim sistematizacijom i kategorizacijom čuda jer bi to bio dugotrajan i iscrpljujući posao a i nije tema ovog teksta. Jedino ću konstatovati da ima čuda i čuda. Neka su toliko značajna da se vekovima odlazi na mesto njihovog nekadašnjeg događanja a neka su neprimetna, malecka,

Telegrafski:

Upoznali smo se na promociji Jelicine knjige u Novom Sadu, stop.

Otišao sam na Pasuljijadu u Temerin, pozvao me, jeo sam odličan pasulj, on kuvao, stop.

Uz njegov svesrdan angažman učestvovao sam u radu Likovne kolonije Jegrička 2010, od 29. jula do 1. avgusta, stop.

Bilo nas