Inostranstvo, INOZEMSTVO, Foreign, Etranger,,,, STANUJE, obitava U MENI. (Ino) stranstvo, (Ino)zemstvo, vodi svoje poreklo a od kuda nego od slovenskog korena. Reč STRANA (ispraviće me već neko ako grešim) na ruskom jeziku i danas znači druga zemlja, zemlja van granice, INOZEMSTVO, inostranstvo. Prefiks INO takođe je slovenskog porekla: ini = drugi. Onda mu to dođe kao lahko, lagano: Ino/drugo stranstvo, ino/drugo zemstvo, zemlja, država,

Prošle godine sam u novinama pročitao vest a sada pronašao zapisano na papiriću da je vozovođa u Moskovskom (ili je to bio Sankt Petersburški ?) metrou, umro od infarkta dva sata nakon što mu se pod voz bacila devojka od dvadeset četiri godine! Ironijom sudbine, devojka je ostala nepovređena, živa.

Moja trenutna asocijacija (?) je bio razmak između smrti majke,

Možda je bolje i pravilnije reći, formiran kao Idiot! Ne, to nikako nije bila želja mojih roditelja! Puni ljubavi i razumevanja, davali su sve od sebe da od mene stvore osobu koja će voleti ljude ne razlikujući ih ni po čemu osim po ljudskosti. Danas kad ih se setim, bili su naivni do bola, verovali su ljudima, verovali u iskrenost, bili verni i odani jedno drugom ali i prijateljima. Ništa nisu zahtevali niti tražili od države, živeli smo od njihovih plata i kredita koje su podizali i uredno izmirivali. Moral i etičnost su im bili na prvom mestu. I pored toga što su se u životu

Neeeeeeee! Neću pisati o nesumnjivim i opće poznatim prirodnim lepotama, šumama i gorama, brdima i planinčinama, gromadnim i ostalim, rekama, potocima i potočićima, jezerima, pećinama, vodopadima i slapovima, klisurama i kanjonima, cvetnim medonosnim livadama i pašnjacima, ne neću o njima pisati. Učlanite se u planinarska društva ili idite sami, obilazite, obiđite najpre najbližu, na dohvat ruke, okolnu prirodu.

Ja ću pisati, već pišem, o PRIRODNIM LEPOTAMA kojima kipi zemlja Srbija! Pišem o LEPOTI devojčuraka, devojaka, zrelih  žena, o PRIRODNOJ LEPOTI koju ceo svet đuture, nema po kvadratnom metru tla!

 znači biti opasna prostačina i gad nad gadovima, reči su Česlava Miloša. Uveren sam da je Česlav to izrekao jer mu je prekipelo, došlo mu do grla, pun mu je qurac bio pomenutih! Da nije tako, našao bi ovaj veliki čovek i pisac blaže i benignije izraze ali meni se lično sviđa konsekventnost i preciznost izrečenog. I mora se brate jednom reći, popu pop a bobu bob!

Jer ovi su bre prekrdašili! Zaseravaju sve oko sebe. Od većine (oko 99%) ne moreš do riječi doć, zasiplju te svojim 100% umoserotvorinama, ne moreš dihat od stoposto tačnopreciznihjednihnaovomsvetu, verbalnih povodanja, bujica, proliva i povraćki. Zato je Česlav prezimenom Miloš to stavio na papir! Nije mogao drugačije. Kako s njima ući u komunkaciju, dijalog?

Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Poslednj, Početak i Kraji! Ne, ne citiram Ješuu, diljem vjekova poznatijeg po grčkom nazivu Isus Hrist, ne, to kažem ja!

Nije mi majka bezgrešno začela, niti sam sin božji ali je u meni sadržan Početak i Kraj, kako god da okrenete i obrnete, Prvi sam i Poslednji, dakle, Alfa i Omega. Ne blasfemišem, ne pokušavam da iritiram vernike, iznosim činjenicu.

Zavoleo sam i pravilno shvatio ovu latinsku izreku od kad sam se još u ranim godinama susreo s njom. Ipak priznajem, iako sam se svojski trudio, moji pokušaji da se vladam po njoj, da je u životu sprovodim, u detinjstvu su mi bili prilično traljavi. Nije mi bilo lako uzdržati se a da se ne pohvalim nekim svojim dobrim delom.

A da, izreka slobodno prevedena glasi: Ko učini neka ćuti, kome je učinjeno neka priča.

Hvalisavost je jedna od najstabilnijih i najsnažnijih ljudskih karakteristika! Hvalimo se, hvalimo sebe, svuda i na svakom mestu,

Kao odličan primer Gradacije, moj profesor srpskohrvatskog jezika, daleke 1963 godine XX veka, ponudio nam je Dučićeve stihove:

Ja bih plak'o,

Ja bih večno plak'o

I nikad se utešio ne bih.

Gradacija koju ja skovah, eto je u naslovu, drugačije je provenijencije! U sred smo NJE! Živimo je! Bez i malo nade da će se išta na bolje promeniti za naših života! Na gore, toga smo svakodnevno svedoci!

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, na scenu i u naše živote, stupa NEDOBA! Svojstveno svojoj suštini,

i to! Dođoše mi na vrata! Taman da odem iz kuće, obučen, spreman ali, 'ajde da zapalim još jednu pre puta, kad zvrrrrrrrrrr na vratima. Odaaaaaavno se ne bojim ni boga ni đavola te nikad ne zvirnem kroz ono okance u populusu poznato kao špijunka, otvorim, ženska osoba bujne, prebujne kose od koje joj se ne vidi lice, čeka da nešto našvrlja hemićarskom olovkom po obrascu na kojem su odštampani moje ime, prezime, broj stana, opština, ulica i broj, čovek, četrdesetak godina, možda i neku manje, smeši se ljubazno i: Dobro veče, mi smo iz Srpske napredne stranke...

da se samoubijem a onda da poubijam sve po redu kako mi nadođu! Sjetih se riječi moje strine Stojke, koje prvi put čuh kad imađah osam, devet godina. Još nekoliko puta sam je čuo da ih izgovora kad bi joj, više od jada i nevolje nego od bijesa, pao mrak na oči. Kad bi je prošlo muananje, mrštila se na komentare tipa: A kako jadna da ubiješ bilo koga ako sebe prvu samoubiješ? Ma ja to od muke velje, stislo me sa sviju strana pa mi ni glava ne rabota kako valja!

I inače je imala je pogan jezik. Benava,