Duuuuuugo su noge bile zadnje šape, sve do trenutka kada je Homo erectirao. Noge nam prevashodno služe za hodanje ali i za trčanje, skakanje, šutiranje, čučanje i još tušta i tma stvari od kojih glede žena treba spomenuti depilaciju, ranije brijanje, manikiranje i uobličavanje noktiju, struganje tabana i peta, što nije strano ni mnogim današnjim muškarcima. Pored hodanja, nogama je poveren vrloveoma važan zadatak da na sebi nose trup i ludu ili pametnu glavu ili something in between.

Niko od nas nema ni mrvu zasluge za svoj izgled, visinu, oblik glave, boju očiju, klempave ili priljubljene uši, prćast ili kukast nos, ili ono Siranovo: U polustrva se broji, pa tako ni za noge.

Šta sam sve od tada prevalio preko glave a opet se naježih kad preturajući po kući, pronađoh OVO:

Ne igrajte s nama na kartu osećajnosti...

Četvrtog dana otmice, u petak 8. aprila (1988 godine), ukleti kuvajtski avion uzleteo je sa aerodroma u Mašadu i posle nepuna tri sata leta ušao u libanski vazdušni prostor. Po naređenju otmičara, pilot je uspostavio vezu sa kontrolnim tornjem na bejrutskom aerodromu i zatražio dozvolu za sletanje.

Ne znam kako stoji stvar kod vas ali mene su posle izbora potpuno zaboravili, izbrisali, zaturili...

Uoči izbora, umiljato nazvanih prevremeni, nije se moglo dihat od njiha! Ne govorim o milijardu i sto osam bilborda nabudženih po celoj Serbiji, o Beogradu da i ne govorim, o  (zbog Radmile primoran da gledam ili bar slušam!) tevejskim emisijama, panelima, okruglim

Naslov je parafraza naslova filma Šarm i kako ga steći, koji 1965 godine sočini Ričard Lester. Ostao mi je u nezaboravu pre svega zbog fenomenalne Rite Tašingem! E ovo je nekako nalik! Samo nalik! Šarm je šarm, jal ga imaš, jal ga nemaš, steći ga ne možeš nikako pa da se iz kože ispovrneš! Nikakvi novci ti tu ne mogu pomoći! Ali nevinost?

Nevinost! Ne kako je povratiti ako ste je ikad i posedovali (?), nego je steći. Ne nevinost vagine, ne nevinost pred sudom, nego, da je tako nazovem, suštastvena nevinost. Moguće je da lupam, da ovo što nazvah suštastvenom

Porazbijao je sva ogledala po kući, prevrnuo dva slanika i prosuo so. Sedam godina nesreće? Sreću je povremeno doživljavao kao one lebdeće trunčice prašine u traku sunčeve svetlosti. Nesreća. Život. Nesreća. Dugotrajna nesreća. Ne u njemu. Oko njega.

On je, kaže, čovek 21 veka, pola u šali, pola ozbiljno. Nema ni jedan zub, proteza gore, proteza dole. Zubobolja? Ne. Nikada više. 32 zlatna zuba i perorez. Zarđao. Izvađen iz Visle. Pali cigaretu na cigaretu, hrapav glas. Topla limunada. Vruća.

Ništavilo. Nigdina, Večna tama. Raj, Pakao, Nirvana. Sveri Avgustin:

Dakle, rođen sam tridesetpetog Avgusta u podne. Neki će pomisliti da se izmotavam, neki će se osmehnuti, neki odmahnuti rukom, neki će reći: Zaludan pop i jariće krsti. A mogao sam reći i da sam rođen dvestačetrdesetsedmog Januara, ništa ne bi promenilo na stvari. Ovo je istinito ali mi ni jedan zvanični organ ne bi izdao odgovarajući dokument sa gore navedenim datumima iako su oni tačni. Zašto je godina podeljena mesecima? Zato da bi se ljudi lakše snalazili i orjentisali u vremenu. Kad je već tako, što se ja ne bih snalazio i orjentisao kako ja hoću? Nije da ja ne

Pala mi je na pamet misao koju sam hteo da zapišem ali mi je pobegla! Sada zapisujem da mi je pobegla. Koliko se sećam ovo su reči Bleza Paskala.

Sećam se jedne karikature iz Paris Match-a iz šezdesetih godina, imala je osam sličica: Ide čovek i kaže: Cogito ergo sum. Sledeće sličice ga prikazuju snuždenog: Ja ne mislim dakle... u sedmoj sličici čovek kaže: Ali kada sam rekao: Mislim dakle postojim, ja sam (po)mislio, dakle postojim! U osmoj sličici ga vidimo kako veselo, ponosno korača.

Misli su čudo neviđeno! Njihova brzina

Su odavno započete u ovoj ojađenoj i sve ojađenijoj zemlji! Neću vam reći ništa što već ne znate ali Repetitio est mater studiorum, što će reći nikad nije na odmet ponoviti i prisetiti se. Ili što reče moj sin: Horor filmovi su mala maca i komedije u odnosu na realnost u kojoj živimo! Korenitost je u Srbiji našla izuzetno/veoma/vrlo, pogodno tlo, da se izrazim oveštalom ali u ovom slučaju istinitom frazom. Naravno ja pod tlom ne podrazumevam samo zemljište, teritoriju, sve manju, zemljice Srbije, ne, pod tlom pre svega podrazumevam srpski narod i njegov

Često razgovara sa vrapćićima. Ima jedan žbun pre nego što se popne do ulaza u zgradu e tu im je skupština. Ima ih pedesetak i neprekidno dživkaju. Pokušava da oponaša njihovo glasanje a oni često nakrive glavice i za trenutak prekinu razgovore, svađe, prepirke, dogovore... Donosi im mrvice hleba, žena mu je rekla da vole proso pa je počeo i to da im donosi. Godinama to radi, prestali su da ga se plaše, radoznalo ga gledaju dok prosipa hranu. Odvoji se dva, tri koraka i oni slete i počnu da zoblju.

Kakve su to ptice, pitala ga je žena, liče na gugutke ali su veće. Izašao

Bezbroj, sijaset je rešenja i kada su u igri obične, svakodnevne zavrzlame ali isto tako je i bezbroj rešenja kada je vaš vlastiti život u pitanju. Najkonsekventnije rešenje je samoubistvo. Nemam nameru da navodim, takođe, bezbroj načina na koje se čovek može samoubiti ali to je doista rešenje, jednom za svagda. Smatrali mi to kukavičlukom, hrabrošću, eskapizmom... samoubistvo je rešenje, konačno i nepovratno.

Nema niti je bilo osobe na ovom dunjaluku koja nikada nije pomislila na samoubistvo. Dođete do visokog granitnog zida koji ne možete preći