Kada počneš svakog dana da ponavljaš stvari po, ko zna kad u tebi utvrđenom redosledu, ono, umiješ se, pojedeš nešto za doručak, popiješ lekove, skuvaš kafu, izađeš na terasu, pripališ i kao uživaš neko vreme, to znači da si u zamci rutine. Posle godina i godina, rutina počinje da te zamara, srce ti bubnja u grudima, vrti ti se u glavi, treba menjati stvari, pomisliš i zapališ novu cigaretu. Setiš se da uvek ideš istim putem, da ulicu prelaziš na istom mestu i još hiljadu stvari koje radiš na isti način, ne razmišljajući. Sami stvaramo rutinu! Godinama. Pijemo

Nina Ivanova, Bugarka i ja smo bili najstariji u slikarskoj klasi na prvoj godini Akademije likovnih umetnosti, vršnjaci. Ne sećam se zbog čega je Nina tako kasno upisala Akademiju ali ja sam prethodno studirao prava ali na uporno nagovaranje svojih drugara koji su se spremali u Šumatovačkoj ili kod Segeja Jovanovića, rešio sam da probam. Imao sam dvadesettri godine, ostali u klasi su imali od osamnaest do dvadeset godina. Pored Nine Bugarke, tu je bila i Avganistanka Nasima Spartak, Sudanac Alam El Mohamad Din, ostali su bili većinom iz Beograda ali smo imali i kolege iz Sarajeva, Banje

Mudrac je pun nemira i neodlučnosti da bilo šta preduzme i zato uvek uspeva. Knjiga XXVI, Citati Čuang Cua.

Umni, pametni ljudi, mudraci, svakog trenutka preispituju svoje odluke, sumnja je često vodilja ka ispravnom rešenju, da ne kažem, prosvetljenju. Mudri Sokrat veli, parafraziraću njegove reči: Što više znam, postaje mi jasno koliko toga ne znam!

Ne mogu a da ne spomenem svoje omiljene mudrace: Averoes, Ibn Haldun, Lao Ce, Konfučije, Abelar, Dekart, Volter, Spinoza, Aristotel, Kant... svi su oni promatrali i analizirali svet oko sebe

Ubeđen sam i uveren da se niko ne može roditi kao gad! Roditeljsko i školsko vaspitanje mogu delovati na ispravan način samo neko vreme. Kada mlado biće postane svesno ili delimično svesno sveta oko sebe, reaguje na najmanje dva načina: Izabere put dobrote, poštenja, moralnosti, empatije... ili postane gad ili gnjida, kako vam draže. Taj i takav izbor je stvar svakog individuma, njegovog mentalnog sklopa, karaktera... U početku, budući gad, otima svojim drugaricama i drugovima, prvo fizičke stvari a zatim vrlo brzo prelazi na otimanje i svojatanje njihovih zamisli, ideja,

Umreću! Samo ću kljoknuti na asfalt i šlus! Stajao je iza grupe ljudi koji su na pešačkom prelazu čekali da se upali zeleno svetlo za pešake. Onda je mozak počeo da banalizuje! Padnem mrtav, ljudi se uzmuvaju oko mene, jedan čovek stavlja prst na karotidu i odmahuje glavom. Momak, neo panker mobilnim zove hitnu pomoć i policiju. Preturaju mu po rancu, jedan mangup pronalazi novčanik i otvara ga, gleda novac i kartice, krupna odlučna žena mu ga otima iz ruku: Čovek umro a ti bi da pjlačkaš, marš odavde! Neko klečeći pokušava da mu sa obe pesnice pritiska

Hrist je pored etičkomoralnosocijalnih poruka prevashodno insistirao na ljubavi! Recimo, ljubi drugog kao samog sebe. Ne nameravam da se dalje bavim ovim jer je čovečanstvo, verujuće i neverujuće, učinilo sve što je moglo da u ime Hristove ljubavi potamani milione i milione nekih drugih.

Šta je to ljubav? Kao i na bilo koje pitanje i na ovo se može odgovoriti na milijarde načina. Hajde da ostavimo po strani ljubav prema roditeljima, sestrama, braći, prijateljima, psima, mačkama, papagajima i ostalim kućnim ljubimcima i da se fokusiramo na ljubav žene i muškarca.

Biblija

A ovo su ljudi one zemlje što pođoše iz ropstva od onih koji biše preseljeni, koje preseli Navuhodonosor car vavilonski u Vavilon, i vratiše se u Jerusalim i u Judeju, svaki u svoj grad:

36 Sveštenika: sinova Jedanijih od doma Isusovog devet stotina i sedamdeset i tri.

73 godine, to mu dođe 38.368.800 minuta. I šta sa tim? Dok sam ovo objavljivao, prošlo je minut, dva. Nepotrebno uzaludan podatak, besmislen! A eto, izračunao sam ga a možda nije ni tačan, ma koga briga.

Ima ona pesma

Biti ja, je najteža stvar na svetu! Ne želim da budem pretenciozan, mnogi od vas mogu misliti isto ali ja govorim o sebi. Načitan sam i obrazovan, ovo govorim bez lažne skromnosti, i dalje nastavljam da saznajem sve i svašta iz svih oblasti ljudskih delanja i umovanja. Radoznalost je, smatram, moja najbolja osobina. Ali! Parafraziraću Sokrata: Što više znam, svestan sam koliko toga ne znam! Ne volim sukobe ni verbalne a ponajmanje fizičke. Ipak, tokom života imao sam ih ne mali broj. Nikada, zaista nikada nisam ja bio taj koji bi ih zapodevao ali sam bio primoran da se branim

Iz uvoda u Memoare jednog pokojnika (Pariz, 14.april. 1846; prerađeno izdanje 28. jula):

Kako nisam u mogućnosti da predvidim trenutak svoje smrti, a pošto je u mojim godinama svaki dan više čista blagodet, ili pre patnja, osećam se obaveznim da ponudim nekoliko reči objašnjenja.

Četvrtog septembra, imaću sedamdeset osam godina (1846 godine). Krajnje mi je vreme da napustim ovaj svet koji sve brže napušta mene, i učinuću to bez žaljenja.

François-René de Chateaubriand

Pozajmio od Pol Ostera iz knjige Knjiga

u prodavnicu da kupim piće, dolaze nam prijatelji pa neka bude i alkohola, mislim, piva i kokte i 7-up, Prolom vode, MG Mivele. Kupim još nekoliko stvari, nosim veliki platneni ceger i kažem kasirki: Molim vas prvo flaše, ona me pogleda i osmehijući se upita me: Jeste li vi slikar? Jesam, odgovorim, našta ona: Mikele, Redovno pratim vase pisanje na blogu B92, fantastično pišete, oduševljena sam, pročitala sam sve što ste napisali, govori brzo, u redu iza mene tri žene, osmehuju se, radoznalo prate naš razgovor i ne pokazuju ni malo nestrpljenja.