Uz saglasnost autorke, tekst je preuzet sa bloga svetlo tamno.

Šta će mi ovo kamenje

Kada je u pitanju nastava iz predmeta  Likovna kultura postoje mnogobrojne objektivne teškoće ali i predrasude. Pokušaću da izdvojim  neke  sa kojima se svake školske godine nosim.

Učenici:

-   Sad još i likovno moram da učim!

-   Šta će mi ovo kamenje? ( arheološki lokaliteti - Grčka, Rim )

-   Zar moram da idem, vidim, posetim (izložbu, muzej...) pustite me molim vas...

A da se SVI mi lepo preselimo na pacifička ostrva?! I ostavimo političare, tajkune i kriminalce da se kolju međusobno.

Dakle, da koliko sutra SVI odemo na pacifička ostrva pod francuskom upravom, like Gogen. Ako se slažete, uzimam na sebe da napišem pismo i uputim ga francuskoj vladi. U slučaju, nadam se, pozitivnog odgovora, obratio bih se u ime SVIH nas albanskoj vladi sa molbom da nas albanska flotila preveze do zacrtanog cilja.

Udariš kašikom u šerpu i čuješ zvuk. Zvuk proizvodi i cvokotanje zuba u zimskom periodu i opaljen šamar, udarac glavom u zid (i spoljašnji i unutrašnji zvuk), zvuk klepetuše, crkvenog zvona, nepotrebno je, čak besmisleno, pominjati zvukove koje proizvode instrumenti, zvuk šume, polja, reke, pa delikatni zvuk tišine! Život nam prolazi, od rođenja

Ovaj tekst posvećujem dragom prijatelju Antioksidantu, srećnom ocu Zavodljive i Osmeha.

Ako kažem da je frižider zvao švidiret, helokopter kopit...ne mogu da se setim još nekih njegovih bisera, neću se proslaviti, svako ima u svom sećajnom arsenalu tušta i tma sličnih izraza koje su izgovarali njihovi potomci u svom najranijem dobu. Ali ne samo to! Sinoć, skuvao čaj od kevine dušice, nosim šolje na tacni, žena i sin sede ispred upaljenog televizora i razgovaraju. Kako, zašto...možda zbog one reklame za sokove kad policajac zaustavlja...etc., etc.

Gost: G. Cross

Kako se evo približavamo kraju i ove 2012 godine pomislio sam da ne bi bilo loše da neko napiše Izveštaj o stanju moje (jugoslovenske) nacije.

Elem, ja sam otišao iz Jugoslavije 7.og Aprila 1992. Još se secam kako sam sedeo 6. tog Aprila u Cvijinoj kancelariji u Energoprojektu i gledao na CNN početak rata u Sarajevu. Pucali su oko Holidej Ina. Ja sam ustao i rekao: Odoh ja odavde. Ujutru sam seo u voz za Budimpestu i odatle avionom za London. Godinama kasnije mnogo, mnogo puta sam bio na Ferihegy aerodromu i svaki , baš svaki put se setio tog jutra kako sam sedeo na aerodromu, pio kafu i mislio: Gospode, šta ja to radim sa svojim životom?

 Najzad! Budim se jutros, žena moja po Pavlovškolskom refleksu budna već od šest, šest i trideset, pije kafu u krevetu: Pogledaj kroz prozor, ako ga vetar već nije oduvao... Ustajem: Nije valjda? Gledam kroz prozor, beli se sve dokle mi pogled dopire. Uraaaaa, proderem se, jedva sam ga dočekao! Ovo moje dranje i izjava ako ne zvuče šuplje i lažno, zvuče u najmanju ruku, ravnodušno. I to samo kao početak. Psovke i bogoradanja sleduju tokom dana, što naglas, što mrmljajući sebi u bradu, što duboko u meni, u najtanijem delu moje persone.

Imao sam drugara  Aleksandra koga smo svi zvali Sale, odavno je mlad umro, koji je znao SVE! Bio je mlađi brat mog druga Žuleta ali se neprekidno vrzmao oko nas pa smo se vremenom navikli na njegovo prisustvo. Igramo mi pokericu, sedimo u parku, kupamo se na Dunavu, pijemo u Kulturnom Centru, razgovaramo...Sale je tu! Ne retko se dešavalo da neko od nas ispriča nešto što je čuo, pročitao, video na TV ekranu... e to je bio šlagvort za Saleta. Kaže Bora na primer, da je čuo kako neki tip iz Amerike može da hoda na rukama čitavih dvesta metara.

'stari92'

Verovao il ne,cheka te jedan,prvobitno zamishljen kao svitak na kozzi/pergamentusa naravno
rechima~to znam pomalo.
Dilema Mi da li da ih objavim ,prvi put,na tvom odlichnom blogu ?
Il jok ?
D)
(u notji punog meseca))

mikele9

Pošalji da pročitam.

Često smo šetajući prolazili pored Kafe Brazileiras. Jednog poslepodneva, već je bilo skoro veče, zamolih ženu da me fotografiše sa Pesoom. Seo sam na bronzanu klupu pored isto tako bronzanog Fernanda Pesoe i ona je škljocnula. Iako je bio januar , vreme je bilo lepo i toplo, bez vetra ali su svi stočići bili zauzeti. Mi smo se baš bili nameračili da popijemo kafu i počesmo da obilazimo baštu u nadi da će neko otići. Gospođo, gospodine, izvolite, sedite za moj sto, obrati nam se na engleskom jedan čovek četrdesetih godina, ustavši sa stolice. Zahvalismo mu se i sedosmo.

Ovaj tekst posvećujem drugarima:

freehand

Gde su mirisi, gde pića, gde klopa, gde doživljaji, gde konobari i konobarice, gde svirci a gde čuveni gosti?

St.jepan
hahhh, ja ga pre dve godine, kad je pisao o "Zori", nagrdio baš isto k'o ti sada.

albicilla

ni kafanu ne cine stolovi, vec ljudi za njima.