Pre neko veče na, do jutarnjih časova, ugodnoj i prijatnoj sedeljci i druženju, razgovoru i ćaskanju, nekako stigosmo i do teme: Kafane. Kad dođoh do reči, ispričah kako smo šezdesetih godina, moj ćale i ja krenuli u celodnevnu nabavku svega i svačega a zbog predstojeće Nove godine. Kola je parkirao negde kod Pravnog fakulteta a onda smo se desnom stranom Bulevara uputili ka Smederevu! Za sobom smo ostavili Grgeč, Domovinu, Orašac, Starca Vujadina i klipsali sve tramvajske okretnice na početku smederevskog puta.

U autobusu broj 45, pre neko veče (7. novembar 2012), negde blizu raskrsnice Studentskog grada i prekoputne Džakarte (kafana Tošin bunar), kako, zašto, u glavi mi se usred triliona misli i primisli, zapali kao buktinja reč ZANOS! Nekoliko sekundi je sijala, blještala, poništavajući i prazneći mi mentalije od svega drugog. Nije mogla duže! Konstantni umni mi bururet, skrajnu je, vrlo

Ne znam ništa o njoj! Sreli smo se tri puta. Možemo tako i hiljadu puta. O njoj saznati nešto više, neću. Ubeđen sam! Ja ne pitam, gledam, posmatram, slušam, odgovaram. Čemu je opisivati, nema svrhe. Drugačija je. Jel' to dovoljno? Ne može proći neprimećena ni u najtamnijem crnom mraku. Ne izigrava, ne glumi posebnost, to je ona! Obrazovana je, razume se u sve i svašta, deluje kao da je prošla sito i rešeto, bavila se, čim se bavila,

Neeeeeeee! Neću pisati o nesumnjivim i opće poznatim prirodnim lepotama, šumama i gorama, brdima i planinčinama, gromadnim i ostalim, rekama, potocima i potočićima, jezerima, pećinama, vodopadima i slapovima, klisurama i kanjonima, cvetnim medonosnim livadama i pašnjacima, ne neću o njima pisati. Učlanite se u planinarska društva ili idite sami, obilazite, obiđite najpre najbližu, na dohvat ruke, okolnu prirodu.

Ja ću pisati, već pišem, o PRIRODNIM LEPOTAMA kojima kipi zemlja Srbija! Pišem o LEPOTI devojčuraka, devojaka, zrelih  žena, o PRIRODNOJ LEPOTI koju ceo svet đuture, nema po kvadratnom metru tla!

Pitao se neprevaziđenolegendarni Marko Brecelj pevajući pesmu:

Život to je feferon

O,o,ooo život šta je to?
To je feferon!
Crven ili žut,kratak,ali ljut!
Crven ili žut,kratak,ali ljut!

O,o,ooo sreca šta je to?
To je ona stvar zbog koje pjeva čovik! (kasnije promenjeno u: Čobi)
To je ona stvar zbog koje place jadnik! ( kasnije promenjeno u: Gabi)

O,o,ooo ljubav šta je to?
To je ona stvar zbog koje srce kuca!
To je ona stvar zbog koje kurac puca!!!

Zašto? Zašto baš mi, već dugo, pitamo jedno drugo, moja sestra K. i ja? Dobri smo ljudi, nikad nikom nismo zlo pomislili, kamo li učinili! Zašto se baš nama dešavaju ovakve grozote? Nekoliko puta prisutna srednja sestra, daje odgovor: Ispaštamo grehe nekog našeg pretka, ili predaka, šta drugo?

U narodu egzistira izreka: Samo neka ide po redu, misli se na umiranje, na smrt. Svi smo je više puta čuli a uglavnom su je izgovarali stari ljudi, ponajviše žene, babe. Dobro se sećam da je moja baba Ljubica, koja je inače poživela do stote godine, malo, malo, ponavljala: E što me bog ne uzme, no mi uzima unuke i praunuke!

U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza, pod odrednicom mistifikacija, piše: n. lat: Mystiffication, Obmanjivanje, obmana, prevara, zbunjivanje, književna prevara, književna prerušenost. Na Vokabular, beta, od reči do reči je prepisan Vujaklija.

Iako u osnovi jeste neka vrsta prevare, obmane, mistifikacija je dobila i svakog dana dobija sve više varijacija i širi se neviđenom brzinom! Primera je tušta i tma i bilo bi iluzorno da ih ja ili neko drugi klasifikuje, poređa, podeli po sličnostima i tako šta.

Skoro sam posle duže vremena ponovo čitao Čas Anatomije Danila Kiša. Danilo se u Času na najkonsekventniji, precizan, analitički, i nadasve duhovit način obračunava s polutanima i mediokritetima akademskih i književnih titula, crtajući im i demistificirajući sopstveni rad/delo ali i njihov kvazi naučnokniževni pristup istom! Po ko zna koji put, iznova sam uživao čitajući Danilove rezove mentalnoknjiževnim skalpelom! Ovo a propos Vujaklijinog: Književna prevara, književna prerušenost!

LUDOM RADOVANJE, stara je narodna izreka/poslovica, po svemu sudeći iskustvene prirode.

U detinjstvu sam obećanje koristio kao lakši put ka neophodnom izlazu i izbegavanju prekora, grdnji, dernjave...ponekad i batina (ovo poslednje se odnosi na majku mi Radmilu, otac mi nikad ni čvrgu nije opalio!) tipa: Koliko puta sam ti rekla...grlo sam odrala...tebi uđe na jedno a izađe na drugo uvo...Obećaj mi da nikada više... Kako se to često ponavljalo, u početku sam samo davao obećanje ali kako sam stasavao, počinjao sam da pravim dramsku pauzu pre nego što bih dao obećanje. Tako dato obećanje, delovalo je iskreno, kao plod unutarnjeg preispitivanja i čvrsto kao grad!

Pre dva, dva i po meseca, zove me telefonom moj drugar, prijatelj i kolega Radiša Lucić: Mikele... da li bi ti ...učestvovao u Likovnoj koloniji akvarela u ...Gerontološkom centru u Zrenjaninu....oni su organizatori...a ja mu dođem kao neki selektor... Pristanem iz taka. Onda se setim i pitam: A ko još dolazi? Radiša prvo poćuti malo a ja kao da ga vidim kako se češka po glavi: Ne znam...tebe sam prvog zvao...ali ću pokušati da okupim pravu ekipu. I bogami je okupio! Ne računajući mene, u ekipi su bili sve vrsni akvarelisti, majstori svog zanata: Čeda Kesić, Dimitrije Kolarević, Dragoslav i Olgica-Olja Husar, Milica Belanović, Rudolf Brkić, Pal-Paja Dečov, Aleksandar Kačar, Đuro Maravić, Nemanja Popović.

Šta sam sve od tada prevalio preko glave a opet se naježih kad preturajući po kući, pronađoh OVO:

Ne igrajte s nama na kartu osećajnosti...

Četvrtog dana otmice, u petak 8. aprila (1988 godine), ukleti kuvajtski avion uzleteo je sa aerodroma u Mašadu i posle nepuna tri sata leta ušao u libanski vazdušni prostor. Po naređenju otmičara, pilot je uspostavio vezu sa kontrolnim tornjem na bejrutskom aerodromu i zatražio dozvolu za sletanje.