B92 Blog

Losa vest je da ni ovako drastican slucaj koji je iskocio, nije bio povod da oni koji u Srbiji vrlo ozbiljno i sa rezultatima rade na suzbijanju nasilja i resavanju konflikata nenasilnim metodama, dodju do izrazaja. Da kazu sta to rade, da prenesu svoje iskustvo.

A postoji ogroman broj ljudi, koji na sistematski nacin, pod pokroviteljstvom UNICEF-a radi od 2005. godine na projektu Skola bez nasilja. Projekat je obuhvatio skoro 170 skola u Srbiji, na zalost, samo osnovne skole, valjda nema para i za srednje.

Radi se sa ucenicima, roditeljima i nastavnicima, koji se edukuju da prepoznaju potencijalno konfliktnu situaciju i iz konflikta izadju na dobar, civilizovan nacin. Jedna od tehnika je i Forum teatar, po metoda

Stigao mi je poziv za grupu na Fejsbuku koji me je zgranuo. To je "Grupa za podrsku Draganu Maricu "covek koji je usao sa bombom u Predsednistvo)". Da se razumemo, kapiram ja da ima raznih grupa i raznih pozivara, da mnogi klikcu i ne razmisljaju odvec, ili uopste ne, ali poziv je stigao od mlade osobe koju vrlo cenim i smatram sjajnom, pametnom i znacajnom. Dakle, jedno od onih mladih ljudi za koje ti je cast da ih poznajes, na kome vredi da svet ostane. E, zato sam se zgranula, jer mi je poziv uputila osoba koja se u svom zivotu i radu aktivno zalaze za toleranciju, nenasilje, razumevanje.

Da se razumemo, shvatam ja ocaj Dragana Marica i zao mi je coveka, verovatno bi u nekim drugim okolnostima ili ambijentu imao sasvim drugaciju zivotnu putanju, ali bas nikako, ni malo, ni trunku, ne mogu da podrzim nikoga ko

Moj drug Samuel živi u Belom Blatu
bogatom multietničkom selu u Banatu
(poznatom po čudnom ptičjem rezervatu
roda, čaplji i pataka u neviđenom jatu)
posvećen kompjuterskom zanatu
i mada bi mogao da ide u zlatu
on nikad ne nosi čak ni kravatu
mada je, ruku na srce, prvi gazda seoski
uh, uspeh mu je bio stvarno meteorski.
Ako ga baš zagledaš sa svake strane
moraš da priznaš da nije bez mane:
kad mu dune ume bogu da krade dane
ponekad hoće i ko baklja da plane
ili se ponaša ko da je sišo sa grane
pa baca oko na ženskaće sa strane,
a ima i dana kad bez prestanka pije
živa istina, nema tu šta da se krije
kada mu na živce ide učmalost seoska
tada mu društvo pravi obična pljoska.
Onda mu obično ništa ne ide od ruke
u glavi mu se vrti od te silne muke
što je ulica sve krivlja, a kuća sve dalja
čak i kad krene unatraške ništa ne valja
tako je jednom i skršio nogu
i ostao živ zahvaljujući Bogu

- Okači neke delove knjige, sta se zezas - dodao je Adam, dok smo srkutali hladan nes u kafeu.

- Nemam vremena, ne otvara me u faci da se bavim marketingom za svoju stvar, lakse bih za drugog - gundjala sam.

- Smisli, snadji se, nadji vreme, ne izvodi, majke ti - nisu odustajali u prijateljskom ubedjivanju.

I ja smislim, naravno, al po sistemu - brigo moja predji na drugoga. Napisem kcerki email, jer je pred prvomajske praznike zapalila u Holandiju i zamolim je da mi napravi na Fejsu grupu «Srpski domacin u raljama sexa».

Marijana

Trebalo mi je vremena da uskladim noge, ruke, loptice, trake, sve misleći i na to da ne puknem nehotice Tošu, Pabla ili Laru, koji su se povukli u ćoskove sobe. Zapravo, Toša se uopšte nije povukao, već je pikirao na moj poi, svaki put kad sam se, nevešta, puknula u koleno ili cevanicu, a fluorescentne trake popadale na pod.

Toša je mačak, svilen i u bojama kapućina. Ja sam odmah pala na ime, jer mi je Mačak Toša Branka Čopića ostao tetoviran u mozak, kao nešto mnogo lepo i poetično. Kaća je svog Tošu kupila preko oglasa za 10 evra, kada se uselila u novi stan u Amsterdamu, nedaleko od Amstela. Pablo i Lara su psi, crni kao noć

Na izlasku, tamo gde su "dolasci", kako su me šacnuli s torbom, tako krenuše da pljušte ponude taksi vozača.

"Samo 10 evra po osobi, jeftino", kažu majstori i još "udružite se sa još par putnika, nema jeftinije".

Kažem "hvala najlepše", ne treba.

"Ma otiš'o autobus, hajde, samo 10 evra, imam ovde već par putnika», ubeđuje me jedan.

«Ma, okrenuću ja beogradski taksi, vozi za 900 dinara do grada, pun taksi», kažem i okrećem sa mobilnog telefona broj 9801.

«Nema to», odseče mi jedan najuporniji.

«Ma ima», smejem se, «iz Beograda sam, znam», kažem čoveku, čisto da ne gub

ili kako su i volonteri Crvenog krsta proglašeni ilegalcima u nacrtu Zakona o volontiranju...

Volontiranje, ili kako se kod nas pre govorilo - dobrovoljni rad - jedan je od kamena temeljaca civilnog društva, pa regulisanje ovakvog delovanja i posebnim zakonom ima puno smisla. Ono što nema smisla, vidi se čitanjem Nacrta zakona o volontiranju.

Radna verzija ima 35 članova, a čak sedam se odnosi na osnivanje i funkcionisanje buduće vladine Agencije o volontiranju. Stiče se utisak da je Vladi ključno da formira još jedno birokratsko gnezdo finansirano iz budžeta, u kome će za pare poreskih obveznika četa vladinih služnenika da nađe novo uhlebljenje i za platu upisuje u registar organizatore volontiranja.

Sto je najgore, cela stvar je „prenormirana", pa se upis u registar ne radi po automatizmu, već „na osnovu zahteva", uz koji pravno lice mora da dostavi i dokaze da ispunjava uslove za organizovanje volontiranja. Dalje piše da „agencija izdaje rešenje", od

Zakon protiv diskriminacije povučen je iz procedure u Skupštini Srbije na zahtev srpske pravoslavne crkve, zakon čiji je model urađen još pre osam godina, dakle dovoljno davno da je mogao i da se rodi i da prohoda i pođe u školu da je bilo političke volje. Ali nije. Svedoci smo raspada emancipacije i tolerancije u prenatalnom periodu demokratije.

Bio je dovoljan jedan vladičanski telefonski poziv, pa da ceo trud padne u vodu. Balvan u oko pravoslavlja bio je član 18 koji reguliše diskriminaciju u oblasti verskih prava. To što član 44. Ustava Srbije predviđa odvojenost crkve od države, nije omelo člana Vlade da upije vladikine reči šta se valja, a šta ne i povuče zakon iz procedure.

Ispada sad da smo džaba dizali dževu na selo Žitorađe

Krajem prošle godine Ministarstvo kulture, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, kao i Republičko javno tužilaštvo proglasili su se nenadležnima u slučaju slobodnog distribuiranja antijevrejske literature po knjižarama Srbije, sa obrazloženjem da izdavaštvo spada u domen stvaralaštva i slobode izražavanja, te da je u pitanju „specifična delatnost".

Iako Ustav Srbije eksplicitno zabranjuje izazivanje mržnje, kao i pozivanje na nasilje nad pripadnicima drugih verskih i nacionalnih zajednica, puštanje otrova, huškanje, klevetanje i obračunavanje s drugačijima i različitomislećima - viđeno je kao sloboda javne reči i „literature".

Pa tako i danas

Pred novu godinu izasla mi je knjiga "Srpski domacin u raljama seXa" i otprilike u isto vreme usledio i poziv da gostujem na televiziji BN iz Bjeljine. Pozvala me je Svetlana Djokic koja pravi emisiju "Slucajni partneri" i rekla da izaberem jednog gosta koji bi govorio o knjizi i na prigodne teme.

E sad, meni nisu odvec zanimljive emisije u kojima psihijatri gude na temu, mislim, svaka cast, al vec vidjeno milion puta i ako bas ne moram, ja ne bih takvu kombinaciju, iskreno, vise sam za dobro zezanje. I onda sam predlozila da mi gost bude Boban Stojanovic iz Kvirije. Em Kvirije ima u knjizi, em je Boban