B92 Blog

Subota je u Borbi neradni dan i priznajem, cele nedelje sam joj se radovala jer sam radila od jutra do mraka. I naravno da sam svasta nesto isplanirala i da kuvam i da idem u goste i s cerkom u bioskop, ali i da posetim oca u bolnici, jer cele nedelje nisam stizala, pa me je grickala savest.

Vest da nam dolazi kriminalisticka policija u redakciju sam cula od Olivere Zekic, koja me je pozvala oko pet sati popodne, kao i ostale kolege i rekla da bi bilo dobro da u sest kad dodju, budem u redakciji.

Sedela sam pored caletovog kreveta, na VMA, u bolnici, smeskala se njegovim salama, sledjenog srca. Kako da kazem starom, tek operisanom coveku, koji je svasta preturio preko glave da moram da idem, da se redakcija okuplja, jer nam se najavila kriminalisticka policija, da nas optuzuju da smo odali drzavnu tajnu?

- Cale, moram da palim, zakasnicu u bioskop! Fest je, znas! -

Nije tajna, volim dobre priče o patuljcima, skupljam i i arhiviram, svidjaju mi se svi, od baštenskih do onih iz nordijskih mitova, volim i trolove i vile, ma svašta...

Zato me je mnogo obradovao novogodišnji poklon koji sam dobila od moje kćerke Marijane. Elem, već nekoliko godina njen dečko Jan Joost novogodišnje praznike provodi sa nama, u Beogradu. Ove godine rešili su da budu u Holandiji, sa njegovim roditeljima i rođacima.

Ja sam naravno ostala u Beogradu da kao stub kuće pazim na kuče, dok se deca provode. Oko ponoći, dok su prštale petarde, stigao mi je Marijanin email iz Holandije i u njemu priča, koju ću da podelim sa vama, jer me dirnula u moje maminsko srce načisto:)

Priča za mamu

Ovu priču mi je ispričala Joostova strina Ada, koja je vrlo kreativna, obožava da se preru

Kada sam pre dosta godina bistrila sa drugarom iz kraja, Aleksandrom Gavrilovićem, koje su teme najpopularnije u Srbiji, i Gaca i ja nismo imali sumnje da je to seks, lova i politika. Danas mislim da su se stvari preokrenule, da je seks pao na treće mesto, a da se politika i lova tuku za prvo.

Bilo kako bilo, pred novu godinu izašla mi je knjiga "Srpski domaćin u raljama seXa". Ima 200 strana i korice sa prekrasnim nogama u mrežastim, crnim čarapama i bordo cipelicama na visoku, vrtoglavu štiklu.

Noge na naslovnoj strani su prave i istinite, kao i sve ludorije opisane između korica. Vlasnica ovih prelepih nogu je supruga mog eks pastorka Nikole, prelepa Jelena Ćosić.

Mnogo sam mozgala šta staviti na naslovnu stranu. Materijal u knjizi je dovoljno inspirativan, da je dopuštao najveću moguću slobodu, Prva ideja su bile ogromne sise i mali domaćin kako se ljuljuška, tu negde.

[img_ass

Dragi blogeri, drugari, želim vam lepu i uspešnu 2009. godinu, da budete srećni, vedri i nasmejani:)

Prošlu novu godinu, mislim onaj ponoćni trenutak sam provela na žardinjeri, u dvorištu Dadov, čekajući a se pas pokaki, mislim, šta da vam pričam, sve je prštalo od petardi, a ja dreždim sa veselim psom i čekam. čekam, povremeno zverajući u nebo:)

Ove godine sam bila pametnija, mislim što opet da me zezaju prijatelji sa "kako je bilo na žardinjeri", izvela sam kuče još u osam uveče:)

Jer, tradicionalno, novu godinu čekamo pas i ja:)

Nije baš da sam ja toliki frik, al obećala sam deci da ću da pazim kučište:)

Zove me jutros prijateljica, Zorica, kaže, e aj dodji kod mene da čekamo Novu godinu. Kažem, ne mogu bre, ne mogu kuče da ostavim samo, aj ti dodji kod mene. Kaže, jao ne mogu deca otišla, a naš pas se plaši jakih zvukova, obećala sam da ću da ga čuvam.

Vratite mi moje ime
Nešto se u mom životu promenilo
Nešto nam mora biti vraćeno...
(Give Me Back My Name, Talking Heads)

"Ostavi(te) me na miru!" - planetarni je krik onih kojima je došlo do ovde.

Međutim, PRAVO DA SE BUDE OSTAVLJEN NA MIRU, nije samo teatralni iskaz običnog jezika običnih ljudi kojima je prekipelo, već jedna od prvih definicija prava privatnosti koju je formulisala američka jurisprudencija krajem 19. veka.

"Right to be left alone", koncepcija je privatnosti iz pera sudija Samuela Warrena i Louisa Brandeisa (Harvard Law Review, 1890.), u kojoj se stavlja znak jednakosti između privatnosti i neuznemiravanja.

Naravno, prirodi privatnosti u socijalističkim društvima nije se posvećivala skoro nikakva pažnja iz prostog razloga što protivrečnost između društva i pojedinca beše nepostojeća, a javni i privatni interes življahu

"

Grad Beograd je odbio da nastavi finansiranje Svratišta 2009. godine.Ovakva odluka će nekoliko stotina dece koja žive i rade na ulici ostaviti bez obroka, lekarske pomoći, mesta gde se mogu ogrejati... - ovu informaciju sam dobila od Lazara Pavlovića, a može se pročitati i na facebook otvorenoj grupi za podršku "Sprečimo zatvaranje svratišta za decu ulice!!!!", ciji je oficer Milica Đorđević, a admin Milica Kolaković

Sergeja sam upoznala dok je Damir, fotograf, slikao kucu u kojoj se nalazilo Svratiste za decu ulice. Muvao se oko ulaza u zatvoreno prihvatiliste. Sergej ima 20 godina, kapu sa usima, dva dzempera, osnovnu skolu i frizerski kurs. Do pre dve godine ziveo je u domu Vasa Stajic, a od tada, kao Hobit, u jednoj rupetini u zemlji, ispod porusene kuce nedaleko od Bitef teatra.

 Kad sam napunio 18 godina, u domu su m

Moja prijateljica Vesna Bernardic zivi u Zagrebu i ima dva psa, koje je spasila ulice. Prvi je Lola, zenkica, koju je njena cerka Breza pokupila kao stene, drugi je Gugi, koji je sam izabrao moju drugaricu da mu bude porodica, tojest, mesecima isao za njom i pored nje i glumio da je njen pas, cekao je na ulaznim vratima, ispracao, cak se jednom i vratio presavsi 30 kilometara, kada je probala da ga udomi u seoskom domacinstvu van Zagreba...:)

Vise o Gugiju i Loli i Vesni pisala sam ovde, u blogu u kome sam opisala nase septembarsko zajednicko putovanje po Gorskom Kotaru, Krku, Cresu, Istri...

No, sad zelim da podelim s vama email koji mi je napisala Vesna, o Gugiju, znajuci koliko volim tog neobicnog psa, koji izgleda kao vuk i ima neverovatno srce = viteza pravog. Jer Gugi je pravi kavaljer, uverite se sami.

Vesnino pismo:

Evo da ti ispricam kako nam kavalir nas gospodin

"film "Vrela Krv" je duboko antifašistički, a njegova projekcija i diskusija nakon projekciije nisu nimalo zamišljeni kao promocija neonacizma i fašizma." (Dušica Parezanović )
 

Stigao mi email od Lazara Pavlovica, pa bih da ga podelim sa vama, mislim da je vazan i da za zasluzuje paznju, a tice se sutrasnje premijere filma Vrela krv , u Reksu. Pa kaze:

Subject: Projekcija filma i diskusija uz jako obezbeđenje

Zbog straha pojedinaca da prisustvuju projekciji filma "Vrela Krv", a zbog učešća u kasnijoj diskusiji predstavnika Obraza i pokreta 1389, kontaktirana je Dušica Parezanović, programska koordinatorka kulturnog centra REX od koje je dobijeno nekoliko ohrabrujućih informacija.

Prema njenim rečima, Policijska uprava grada Beograda je uredno obaveštena o održavanju ovog skupa, te će ona, u skladu sa iskustvom s

Ovo sam ja, sa Gugijem. Gugi je pas moje prijateljice Vesne Bernardic, koja parkira auto na parkiralistu kampa Poljane u Malom Losinju, pocetkom septembra ove godine. Sa njom je i Lola, drugi pas, isto njen. Moja kerusa Maishe je ostala u Beogradu, sa cerkom. Gugi, koga sam prva dva dana pogresno zvala Gogi, i moja malenkost upravo smo odabrali savrseno mesto da razapnemo nas sator. Na kraju puta, zvala sam ga Gospodinom, jer je zadobio sav moj respekt. I ljubav.

Nista neobicno sto sam mu gresila ime. Ja ni Vesnu moju nisam videla 16 godina, od kad se 92. odselila u Zagreb. Inace, Vesna je rodjena u Beogradu. Ja sam rodjena u Zagrebu. Ona zivi u Zagrebu. Ja zivim u Beogradu. Na nase septembarsko putovanje smo krenule iz Zagreba. Gde sam ja dosla vozom. Iz Beograda. Plan je bio savrsen. Idemo sa psima i satorom, opusteno.

[img_assist|title=|url=990/DSC0069m4.3990.jpg|id=990/3990.jpg|align=left|width=20

Sta biva kada Gertruda kaze "Da li znas ko sam ja?" nije zesci problem da se otkrije citanjem/gledanjem Hamleta, ali ova autoritarna recenica savrseno pije vodu i istrgnuta iz konteksta. Recju, Sekspir je zakon.

"Da li znas ko sam ja!?"  lupa po usima i kad imas sasvim nehajan odnos prema onima koji bi da se ustolice kao autoriteti, konkretno u mom malom zivotu. Necu sad da kukumavcim i elaboriram o da.li.znas.ko.sam.ja sindromu od kolevke pa do groba, mada bi moglo svasta nesto da se pise, zaustavicu se na cosku moje ulice.

Elem, kada je kupovanje u pitanju, spadam u nize, nerazvijene oblike, od one vrste koja ne posecuje soping molove i ostale trolove po obodu grada u poteri za jeftinijim proizvodima. Recju, zabole me dupe da palim do Vilinih voda e da bi pa