Pozabaviću se, zato, udžbenicima za posmatranje ptica, tj. ilustrovanim priručnicima za prepoznavanje vrsta, odnosno tzv. 'ključevima'. Jedan ključ je već preveden na srpski (Heinzel, Fitter & Parslow), a njegovo izdavanje zastalo kod para, ili nedostatka istih, evo ovaj…

Na fotografijama nije intervenisano, a nastale su u četvrtak 21. oktobra na ušću Topčiderske reke u Savu, uz donji špic Ade Ciganlije. Prethodnog dana, voda je bila – ljubičasta. 

Koliko mi je poznato, nikakav izveštaj o tome nije stigao do javnosti, niti su se nadležni tim povodom oglasili. Nisu primetili?

Szabolcs Kokay, www.kokay.hu

Pred pramcem kanua se, na mirnoj površini, ogleda drveće i busenovi žutog, vodenog irisa, dok gakovi love ribu sa korenja koje viri iz podlokane obale.

Foto: Lorand Vig

Veslam kanu uz Ratno ostrvo (na obali se kaže veslam u kanuu, ali na vodi se tako ne govori - veslam kanu, full stop)... Preda mnom, ogromna ptica leti nisko, mašući krilima... što je neobično jer tako krupne ptice obično štede energiju jedreći, tek neznatno pomerajući pokoje perce...

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

Baranda

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Svako malo dobijem jedno od onih pitanja. Najnovije je bilo: “Mala grabljivica veličine vrapca, nekakav soko? Srećem ga po gradu često. Po boji liči na stepskog sokola, ali je jako mali. Koji je to soko?”

...Afrika. Put od crvene zemlje vodi nas kroz Mariko bušveld (kako se zove ovaj tip akacijeve savane) ka administrativnom središtu Madikwea,  sa 720 km2 površine četvrtog po veličini parka u Južnoj Africi. Nedaleko odavde protiče reka Mariko, pre nego se spoji sa Krokodilskom rekom da zajedničkim snagama stvore Limpopo. Pokraj puta pasu manja krda antilopa, od žbuna do žbuna pretrčavaju biserke (divlji preci domaćih biserki, ili morki), nonšalantno koračaju čakma babuni i trčkaraju bradavičaste svinje. Svojim impresivnim kljovama u stanju su da odbrane mladunce od svega - osim lavova.

Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje

Šest je sati, ali napolju je magla. Ptičarenje u magli i nije neki doživljaj. Da još rastežemo kafu? Ili da krećemo? Ipak, pobeđuje nestrpljenje da se zagnjurimo u prostranstva Južnog Kučaja, najprostranijeg masiva istočne Srbije i kraškog predela s najvećim kompleksom bukovih šuma u čitavoj zemlji.  A šta je ovu “divljinu” očuvalo? Odsustvo asfalta. Iskustvo me uči, tamo gde ima asfalta, praktično nema ptica – a važi i obratno.

Foto (3): V. Vasić

Evo jednog za mene uzbudljivog događaja, koji još traje. Sedim tako ja predveče za mašinom (na šestom spratu, pored Taša), kad li nešto tresnu u prozor s desne strane, baš pored kaveza sa moja dva metuzalemska papagaja. Pogledam, kad ono nije Poov gavran na Paladinoj glavi nego sivi soko (Falco peregrinus) na usijanom limenom simsu. Malo ošamućen, upiljio se čas u mene čas u papagaje, i ne kaže ništa.