Pre desetak godina sam se negde u Africi truckao Landyjem 110 zemljanim putem koji kao da je utabavan ratrakom za sneg. Tokom vožnje sam primetio tragove oštećenja na prijateljevom Zeiss dvogledu i upitao ga za starost istog, na šta se on okrenuo ka supruzi da je upita: ‘Kad smo ono beše bili taoci u Etiopiji..?'

Nedavno sam nešto čitao o Zelenoj revoluciji nakon Drugog

Planinsko područje Cholomontas, centralni Halkidiki (foto Wikimedia Commons)

Razmišljao sam o ovom blogu proletos, ali su me poplave bacile u depresiju i stvorile utisak da je sasvim besmisleno ma kome opisivati gde da posmatra ptice u Grčkoj. Možda i jeste. Ipak, neki moji prijatelji su baš u tu oblast otišli, pa se već i vratili, a sve bez informacija gde da tamo traže ptice, pa ću pokušati da to sada donekle ispravim.

Pred ovom akcijom skidam kapu i reč prepuštam Dimitriju Radišiću (inače, o istom lokalitetu sam već pisao ovde): 

Veći deo Vojvodjanskog pejzaža nisu oduvek činile njive i vinogradi. Nekada je ovim prostorima dominirala stepa i koju su naseljavale vrste biljaka i životinja karakteristične za ova staništa, kao što su tekunice (Spermophilus citellus), stepski tvor (Mustela eversmanii), orao krstaš (Aquila heliaca), stepski soko (Falco cherrug), gorocvet (Adonis vernalis) i mnoge druge. Danas su ove vrste ugrožene i našim zakonom svrstane među prirodne retkosti Srbije. 

Prošla je gnezdilišna sezona, veliki broj mladih se ispilio (usled teških kiša, manji broj nego obično) i kada pođete u prirodu, ptice su sada posvuda oko vas? Ili nisu? U stvari jesu – iako ih ne vidite. Kraj gnežđenja označio je i kraj označavanja teritorije pesmom ili letovima i ptice su postale teško uočljive. Da tu ne bude kraj, iako je za vas leto, pticama je već otpočela jesen. I seoba na jug. Pogledajte oko sebe i zapitajte se: koliko je već prošlo otkako ste videli poslednju crnu čiopu?

Pozvan da održim seriju kratkih predavanja o pticama Dunava, danas sam se obreo na sađenju drveća i otvaranju Supernatural parka na Adi Huji. Grupe “gorana”, u proseku od 7 do 37 godina, smenjivale su se kod tornja za posmatranje ptica, a ja sam im predstavljao značaj i vrste IBA područja Ušće Save u Dunav. Lako, isprva.

Drugo predavanje je isto kao prvo, treće.. ma da li sam vama već to rekao, ili sam to pričao onima pre? Četvrto predavanje, uh, šta sam vam rekao? Nisam to prethodnoj grupi? (Mislim da bi mi najlakše bilo da sam osmislio četiri različita predavanja, za svaku grupu po jedno.)

Web sajtovi sa kvizovima za identifikaciju ptica nisu nikakva novost. Ono što jeste novost jeste sajt Bird Identification koji ima i verziju na srpskom - Prepoznavanje ptica.  

Šta je to što obično ptičarenje razlikuje od profesionalne ornitologije? Bili ste negde u prirodi, posmatrali ptice i uživali u njima... i neki naučnik je bio u prirodi i beležio sve opažene vrste ptica. Šta je u tome drugačije? On će rezultate svojih istraživanja možda objaviti u naučnom časopisu – ali to možete i vi!

Ima dosta godina od tada; razgovarao sam sa retko uspešnim upravnikom rezervata Zasavica, Slobodanom Simićem i žalio mu se na nedostatak vidljivih rezultata, uprkos dugogodišnjem aktivizmu u zaštiti prirode.

„Ti misliš da možeš da postigneš ono što hoćeš?“ sad ga po nesigurnom sećanju citiram, „Pa mi moramo da budemo zadovoljni malim pomacima – nećeš nikada da uspeš u Srbiji!“ (Možda i ne reče baš tim rečima, ali beše tako nešto.) Znam da sam pomislio, ako su mali pomaci vrhunac kome se treba nadati, bolje da spakujem kofer i negde drugde stremim ka zvezdama. Ovako ili onako, kofer još nisam spakovao.

Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira.

Bio je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko spavate pod šatorom, bile prohladne.  A ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao: „Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani topli...

"A few light taps upon the pane made him turn to the window. It had begun to snow again. He watched sleepily the flakes, silver and dark, falling obliquely against the lamplight. The time had come for him to set out on his journey westward. Yes, the newspapers were right: snow was general all over Ireland.