Kiša se smenjuje s vetrom, a svako malo udruženim snagama zagorčaju dan onima koji su dovoljno ludi da ga, uprkos vremenu, žele provesti u prirodi. A ima takvih dana, kada naprosto moram izaći iz kuće, moram izaći iz grada. S druge strane, ptice vole slabu kišu i veoma su aktivne po takvom vremenu, ali je u tim uslovima otežano korišćenje dvogleda. Ova kiša je, doduše, tek na momente bivala slaba... Međutim, većina ptica ne voli jak vetar i tada ostaje u zaklonu. A današnji vetar majski bio je bezmalo zimski zloban....

Web sajtovi sa kvizovima za identifikaciju ptica nisu nikakva novost. Ono što jeste novost jeste sajt Bird Identification koji ima i verziju na srpskom - Prepoznavanje ptica.  

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.

Na Limu, Drini i drugim rekama povremeno zavlada jedno zlokobno stanje duha među ribolovcima, oličeno u grozničavoj, agresivnoj i razornoj zaslepljenosti i isključivosti, usmerenoj protiv velikih vranaca (kormorana). Javno traže od lovaca da ih potamane. Jedan prostodušno kaže u kameru: “mi ne želimo da ih uništimo, nego da ih nema.” Na pominjanje kormorana, pecaroše kao da hvata napad neke đavolske posednutosti – izbezume se, škrguću zubima, iskolače oči, pocrvene (neki preblede), teško dišu, postaju krvoločni i nasrtljivi. To ih hvata u talasima, kao delirijum malarije. Kad se učini da ih je prošlo, vrati se u još težem obliku.

Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis

Prvi januar 2014. S dvogledom oko vrata izlazim iz kuće, pitajući se koja će mi biti prva vrsta na ovogodišnjoj listi. Na parkingu prolazim pored nevidljive ptice, pa nastavljam do svoje zimske pačke, da mi tamo prva fela koju računam postane gačac. Pa ipak, pre toga sam već video jednu. Koju ne računam. Koju ne primećujem. Čija opažanja ne zapisujem. Za jednog strastvenog ptičara, to je neobično ponašanje. Ili možda i nije?

                                              Utina – sve fotografije (c) Saša Preradović

Prvo zaustavljanje jutarnje: mladi belorepan skoro uz sam put i nekoliko desetina gačaca unaokolo. Ptičarenje koje započinje najvećim orlom konrinenta – obećava. 

Ispred narečene opštine je zamka koja sasvim bukvalno slabovide i slepe mami u smrt. Dok nadležni, samo 30 metara odatle, pojma nemaju.

Naime, ispred opštine se pruža Ustanička ulica koja u tom delu ima po dve trake u svakom pravcu, u sredini odvojene ostrvom. Pešački prelaz se tako prostire u dve odvojene deonice, do i od ostrva. Zeleno svetlo za pešake na jednoj deonici ide uporedo sa zelenim za vozače na drugoj.