Svaki susret dve sestre predstavlja novu priliku da se odredi koja će imati glavnu reč. Foto copyright © Nitin Bhardwaj

Zavojiti put kroz ‘džunglu’ vodi nas do druge oblasti Tadoba Tiger Reserve u centralnoindijskoj državi Maharaštra - jezera Telija.  Pokraj samih kola u pokretu opažam prugastu vevericu, dok ispred nas pretrčavaju šumske prepelice. S bandanom vezanom preko nosa, u oblaku prašine stižemo na obalu drugog jezera, gde nas nadleće ćubasti osičar.

Gost-autor: Čupavo Derište

Svaki put čujem iste reči „E moje dete, ja mogu ovako do sutra da te lažem. Jako je teško biti sam...vidiš mene, kad mi neko dođe, ne umem da stanem sa pričom,“ i sve to izgovoreno sa osmehom na licu.  Kada čovek ostari, a pri tom veći deo starosti provede sam, jedino što ga tada stvarno ispunjava je društvo, razgovor... Gledam svog starog komšiju koji je nažalost ostao bez supruge pre osam godina, samog, jer dece nisu imali, posmatram ga dok pričamo i u glavi pravim scenario svojih penzijskih dana. Da li će mi biti podjednako teško da savladam samoću, ukoliko se i moj život bude odvijao kao i njegov? On sada ima 75 godina, a jedino društvo su mu kokoške i petlovi koje već godinama čuva.

Bi-biip... još jedan prvojanuarski SMS. Zima je vreme kad sve sitne ptice koje se hrane insektima pobegnu odavde glavom bez obzira, kako ne bi izumrle od gladi. Ujedno, to je i vreme kad sva sila vodenih ptica sa severa krene nešto južnije (najčešće jugozapadnije) kako bi na nezaleđenim vodama mogla da se prehrani. Pticama ne smeta hladnoća (da je tako, ne bismo nosili jakne punjene paperjem), već što im sneg i led hranu čine nedostupnom. 

Glavni zimski ptičarski i ptičji spektal jesu velika jata, od po više hiljada ili više desetina hiljada, koja se okupljaju na mestima pogodnim za ishranu, npr. srpskom potezu Dunava. Ni Veliko Ratno ostrvo nije izuzetak. A kako kvantitet obično daje kvalitet (jedan moj poznanik se ovoj tvrdnji svojevremeno usprotivio argumentom da tri lopate i dalje ne daju dobru ribu), u svoj toj masi počesto osvanu rariteti.

Šest je sati, ali napolju je magla. Ptičarenje u magli i nije neki doživljaj. Da još rastežemo kafu? Ili da krećemo? Ipak, pobeđuje nestrpljenje da se zagnjurimo u prostranstva Južnog Kučaja, najprostranijeg masiva istočne Srbije i kraškog predela s najvećim kompleksom bukovih šuma u čitavoj zemlji.  A šta je ovu “divljinu” očuvalo? Odsustvo asfalta. Iskustvo me uči, tamo gde ima asfalta, praktično nema ptica – a važi i obratno.

Očekivano iznenađenje koje se ponavlja svakog proleća, bez našeg truda, valjda baš zato što se ne mešamo: juče se kod nas pojavila prva roda, a danas i prva ovogodišnja lasta!

Belu rodu je nad SZ Bačkom video Dejan Đapić, a seosku lastu nad Prokupljem Nenad Dučić.

Bele rode inače u Srbiju obično stižu oko 20.

Ćelavi ražanj je vrsta ibisa na granici izumiranja. Ukupna populacija u divljini se ne procenjuje, već je do u glavu prebrojana i iznosi 215 ptica. Od toga je 210 u Maroku, dok je u Siriji preostala minijaturna populacija od svega 5 jedinki. Prirodno, sve su zakonom zaštićene, sve su dobile imena, a neke i satelitske odašiljače radi praćenja njihove seobe. Od tih preostalih pet ptica, nedavno je neki lovac ustrelio Juliju. Time je bliskoistočnu populaciju ove ugrožene vrste jednim pokretom prsta smanjio za 20%.

Ako zaista nismo ostrva, ostalo nas je manje. 

 

 

 

 

 

 Snimljeno jutros, 1000 m nizvodno od mesta gde niču tribine za beogradski ATP turnir.

 

Gde je granica između lova i orgije ubijanja?

I 18 dana po slanju upita uspavanom Ministarstvu poljoprivrede, grupa NVO okupljena oko cilja zaštite ptica nije dobila odgovor zašto nije, shodno svojim obavezama i ovlašćenjima, posle ledenog perioda u drugoj polovini januara, propisalo zabranu daljeg lova na ptice (videti Mirno spavaj, Nano). Hladni period se nastavio i kroz februar, a i puške su nastavile da prašte (sezona se završila 15. februara). No, gosin Ministar ima tvrd san.

Гост аутор: Север Нагулов

Баш ових летњих дана, како креће да се смркава, негде из дрвећа близу ваше зграде почиње да се чује један необичан, вама непознат, иритантан звук... личи на шкрипање неподмазаних врата или љуљашке у парку. Ово цијукање, у размацима од по пар секунди, траје до дубоко у ноћ... не можете да спавате, комшије псују, цело насеље се узнемирило. Шта је то???

Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...