B92 Blog

Evaluirali smo sami sebe i došli do zaključka da smo blizu propasti, da nam studentarija udara packe i kaže ne valjate, niste dovoljno angažovani da nas usrećite u vreme Web 2.0, ne date da se naš glas čuje onoliko koliko bi mi hteli. Kažu pa šta ako imate RSS feeds, šta ako imate blog, instant messaging, podcast, wikis i sve te druge drangulije koje spadaju u Web 2.0 kad ih ne koristite maksimalno? Jbt nedelju dana se čudimo kako smo to propali i zašto su toliko nezadovoljni naši korisnici. Ko sumanuti gledamo radno vreme profesora/bibiotekara kad ko treba da dežura na svim tim aplikacijama i daje odgovore zainteresovanim korisnicima. Izgleda da je sve u najboljem redu jer imaju pauzu samo za ručak i kad moraju da budu na desku gde uslužuju korisnike u živo. Mnogo oni traže ili nam se čini? Mora da su u pravu jer se žale ... tako su me ovde učili u školi.

Skroz smo promenili web stranu da ne izgleda više kao da mi njih nešto uči

Svako ko živi u SAD može primetiti da postoji veliki izbor mleka u bolje snabdevenim supermarketima, a i da postoji veliki broj proizvodjača. Pada još u oči i činjenica da postoje dve veoma različite vrste mleka. Jedna grupa poroizvodjača drži cenu koja je dosta prihvatljiva dok druga grupa proizvodjaca drži cenu koja je ponekad i više od dvostruko veća od cene mleka iz prve grupe. Postoje potrošači koji nemaju pojma zašto je to tako, niti se interesuju, i bez ikakve dileme kupuju ono jeftinije mleko. Deo potrošača ne zna da mleko iz prve grupe dolazi iz dela mlekarske industrije u kojoj se koristi sintetički hormon rasta rBST koji doprinosi većoj proizvodnji mleka kod krava tretiranih ovim hormonom, a da druga grupa ne koristi taj hormon (postoje i druge razlike, ali zadržimo se na ovoj). Pre nekoliko godina dok sam radila svoj postdiplomski i pisala i pričala malo na ovu temu, jedna koleginica je protestovala protiv visoke cene organskog mleka (mleka dobijenog od krava koje ne primaju ovaj hormon; pos

Čitam i ne verujem. A trebalo bi da verujem jer miriše na istinu.

Žene nisu više tako srećne kao što su bile do negde 1970 godine kad su se uglavnom bavile domaćinskim poslovima, a muškarci su danas srećniji. Kažu feminizam i te fore usrećili muškarce više nego žene (ako će ih ikad?). Kažu da nam nije lako. Još uvek smo mi ti (čast izuzetcima) koji vodimo računa o kući, deci, kuvanju, brisanju prašine, usisavanju, kupovini i plus (i plus) radimo, usavršavamo se, gradimo karijere i sav taj stres nosimo sa nama gde god bili.

Čitam blog

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Dragi blogeri, treba mi pomoć. 

Da počnem od početka...

Krajem avgusta Nacionalna Biblioteka Amerike je uvela nove jezičke kodove za Hrvatski i Srpski jezik (HRV i SRP). Ranije su bila dva koda u opticaju i to SCC za srpsku ćirilicu i SCR za Srpsku, Hrvatsku i Bosansku latinicu.

Problem je što sad Nacionalna Biblioteka Amerike (Library of Congress) hoće jednim klikom da promeni stari kod SCC u SRP, a stari kod SCR u HRV, čime nastaje pometnja jer tako svaka knjiga, svaki članak, sve što je napisano koristeći srpsko latinično pismo postaće kvalifikovano kao da je napisano na hrvatskom jeziku. Tako da knjiga koju je napisao recimo Milorad Pavić koristeći srpsko latinično pismo i pored toga što svi m

Friends of the Earth International je organizacija o kojoj sigurno znate bar po nešto. Neću da vas davim istorijom. Samo bi htela da vam kažem da dok sam ja letos šetala Evropom desilo se nešto bitno. O tome ću sad...

Ljudi iz Nigerije i Shell kompanija.

Juna meseca nakon 14 godina naftni gigant Royal Dutch Shell je bio primoran da plati 15.5 miliona dolara. Može se reći da su ljudi koji pripadaju Ogoni regionu, koji se nalazi pored Niger Delta, odneli jednu pobedu koja je važna za njih jer je Shell načinio bezbroj povreda ljudskih prava devedesetih.  Ovaj slučaj je bio rešavan pod U.S. Alien Tort Statute. Ovo određenje uključuje i osnivanje fonda koji će biti od pomoći ljudima iz Ogoni regiona.
Kampanju

Živimo u svetu u kome se kreacija i pristup informacijama drastično menja zbog raznovrsnog tehnološkog napretka čiji smo savremenici. Generacija koja je porasla uz internet ceni konsumaciju informacija, distribuciju i kreaciju istih na način koji je u direktnoj suprotnosti sa tradicionalnim visoko obrazovnim gledanjem na proces učenja. Po velikim univerzitetskim bibliotekama se sve više ide prema tome da se štampana izdanja sele van kampusa u neke prostorije specijalno izgradjene za tu svrhu. Obično se dogovore nekoliko regionalnih biblioteka da zajedno izgrade taj prostor i onda ga dele. Postojeće zgrade biblioteka se tako oslabadjaju "nepotrebnih" izdanja i prave prostor za udobne fotelje, stolove, kompjuterske stanice, učionice i kafiće. Stariji i malo konzervativniji korisnici se bune jer kažu biblioteka je mesto gde treba biti tiho i gde ljudi dolaze

Ja sam dete koje voli reke i doline, brda i planine, jezera i sve prirodne lepote. Sudbina mi takva da sam zadnjih 6 godina u ravnici gde je nebo ooooogroooomnoooooo, gde nema nista na horizontu već samo nebo. Na sve strane nebo. Da me pogrešno ne razumete, ja volim nebo. Samo bi htela da pored million oblaka ima i neki drugi pejsaž na nebu. Nešto konkretno na tom horizontu, nešto u obliku brda ili još bolje planina. Al nema, tako da mi niko ne može zabraniti da sanjam o planinama, brdima, vodopadima i još po nešto. Ponekad mi dodje da uzmem četku i nacrtam na nebu nekoliko brdašca, jednu malo veću planinu...ma ne, može i tri povelike planine jer ima mesta - kao što rekoh nebo je ogromnoooooo.  

Ne znam zbog čega al ne mogu

Ja sam naucila da kuvam u svojoj tridesetoj godini. Sramota jel? Sta da radim tako mi se zalomilo. Sto je najbolje ja jos uvek ucim taj zanat. Tako nespremna ja sam se udala i tri nedelje nakon vencanja dosla zajedno sa Marcom preko bare u New York drzavi, ja po prvi put a Marco već po ne znam koji. Tata je bio siguran da ce Marco da me posalje natrag istog momenta kad ukapira da ne znam da kuvam a Boga mi i peglam.

Sreća nasa je bila sto je Marco znao da kuva neka egzoticna jela jer je imao cimere iz Spanije i Thailand-a tako da je na pocetku on spremao dosta cesto (kad je tata ovo cuo umalo se nije onesvestio). Ja sam se trudila iz sve snage da radim na usavrsavanju svojih kulinarskih vestina, tako da je svaki dan bio dozivljaj. Na pocetku sam htela da spremam nasa jela. Htela sam da pravim sarmu na primer ali nigde nisam mogla da nadjem kiseli kupus, a u stanu nisu nam dozvoljavali da to cuvamo. Zbog prelepog mu mirisa valjda. Tako je bilo sa većinom jela iz nasih krajeva jer n

EDIT: morala sam da otkljucam jer me neki blogeri zamolili da to uradim zbog dobrobiti covecanstva.

Al ja imam tolko posla pa ne mogu da komentarisem puno...obaveze

Linkujem vam tekst LAURA A. MUNSON iz New York Times-a koji sam procitala jutros. Procitajte ako smete. Ja sam isla do kraja i ne kajem se.

Those Aren't Fighting Words, Dear

voli vas njanja

Sve se bojim da će nasa ćerka da počne da planira svoje venčanje kao i sve njene američke drugarice i da pravi one scrap books gde će da budu zalepljene svakojake sličice raznih detalja sa venčanja na koje neću ni da mislim. Znate kako je Monica is Friends to sve imala lepo sredjeno?

Možda i neće ovo da radi, ko zna, al ja moram preventivno da se brinem jeli. Imam plan da joj stalno pokazujem slike sa našeg venčanja gde se lepo vidi da nismo preterali u ničemu - haljina mi bila žute boje, neki kaputić odozgo, ništa burme, zlato i te stvari, a ipak je sve bilo super. Marco je valjda nosio neko odelo. Skoro sam sigurna u to. Drugo što pamtim je da su se jedna moja sestra od strica i jedna moja drugarica dovatile oko buketa - onog kog sam ja bacila preko glave. Ko me naterao to da radim nemam pojma. Znam da se jelo, pilo i da konobari nisu ht