Ovaj post sam napisala pre godinu i nešto dana na jednom mom blogu...

Dečiji biser koga vredi sačuvati od zaborava.

Pre neki dan pada kiša, vreme tmurno i mamurno, a moj pametni mali sestrić " povređen " na času fizičkog...tj. neki klinac ga udario i njega zabolela noga.

Fizičko zadnji čas.

Izlazi on iz škole koja je možda 100 do 200 metara udaljena od njegove zgrade i prilazi tatinom kolegi:

" Čiko, jel možete da me vozite u...."

" Ma idi bre mali, beži "

" Ali, čiko, ja imam novac da platim vožnju, pada

" Šetam " od VIP blogera preko običnih blogera, i kapiram da ne igram u ovom filmu.

Ne želim da budem fancy, ne pišem baš svakodnevno, komentare ostavljam na tekstovima retko.

Namerno ne pišem o politici da ne bih provocirala ovdašnje javno mnjenje, radije pišem pesme i priče.

Politiku ostavljam za neki drugi blog.

Zato se moji tekstovi ne čitaju, ali ja ne kukam. Samo konstatujem.

Ha, nisam čak ni romantična, ni patetična. Ne ogovaram, jer mrzim ogovaranje.

Baš sam atipična :)

Ali, drago mi je što sam ovde i što imam

Izmenila sam svoj profil. Dodala sam svoju fotografiju. Ukoliko već stoji na Facebook-u zašto ne bi stajala i ovde?

Izlazim iz anonimnosti. Krajnje je vreme. Radim na poslu na kome ne mogu da budem anonimna, i imam svoju privatnu radnju-na flajeru stoji moja mail adresa.

Puno ime ne volim, mislim da je mnogo staromodno. Staviću svoj nadimak- Rada.

Rada Čeh. Prezime je neobično. Moji čukun-čukun-čukun preci bili su slovački grofovi, bogati. Kada je bogatstvo nestalo, porodica se rasturila. Neki su otišli u Nemačku, neki u Ameriku, u Hrvatsku, Mađarsku, Austriju,

Pratim projekat " Svratište za decu sa ulice " od samog početka. Žao mi je što mi zdravlje i posao oduzimaju vreme, te ne mogu da se volonterski uključim u celu priču.

Zbog toga, ovim postom se priključujem svima koji se bore da deca sa ulice ponovo dobiju svoj kutak u kome će provoditi dane i lepše dočekati Novu godinu.

Svakoga dana ih srećemo, na ulicama, u podzemnim prolazima, na ulazima u kafiće ili restorane.

Željni ljubavi, gladni, oskudno obučeni sa tužnim osmesima, vape za pomoć.

Nerazumna politika nadležnog gradskog Sekretarijata, oduzela

Данас је Божић. Најрадоснији хришћански празник. Слави се рођење Исуса Христа.

Док слушам жагор који допире из трпезарије, жагор сестрине деце, ја сам у соби. Сећања, она најлепша на свету, враћају ме у прошлост.

У нека дивна времена која се више никада неће вратити.

Божићно јутро. Деда отвара врата наше куће првом госту,

Nije da sam nešto sujeverna, ali ružno mi je da u ovoj godini imam samo 13 postova ovde.

Setih se kako u Americi ne postoji broj 13 na kućnim brojevima, u hotelima, liftovima, etc.

Kad mogu Ameri da skolone broj 13, mogu i ja.

U stilu onog narodnjaka " bolna ti ležim... ", spavam čitavo prepodne. Spavala i juče ceo dan.

Uhvatila me prehlada praćena kijavicom, boli me grlo, tako da ću ovu Ng dočekati kao i prošlu. U toplom domu svom.

I neko će me pitati " pa gde ti je mladost " a ja ću samo odgovoriiti " Prohujala sa vihorom ".

Tako

За пар дана стиже нам девета година новог миленијума.

Захваљујући прогнозама медија већина грађана је дочекује са великом стрепњом.

По први пут у животу, немам новогодишњих жеља, а не очекујем ни да ће Нова година донети нешто ново, и оно што већ није виђено.

Ко ће вас први пољубити те ноћи? Да ли имате жеља, оних