B92 Blog

Scena I

Mesto dešavanja: mesara u kraju

Kraj jeste moj, ali mesara je odredišna digresija koju osećam kao nepoznatu teritoriju. Mislim, šest godina vegetarijanstva je učinilo svoje - u carstvu šnicli, neviđeno sam smotana, ne kapiram kasapski sleng, a neki detalji, kao brda jezika i džigerica me užasavaju, što naravno, krijem, ali slaninicu bogme (sada) volim, hehe.

Cenjena JA: (k'o da kupujem automobilske gume na sitne resice) - Dobar dan (kez).  Daćete mi, ovaj... (gledam hipnotisano i zbunjeno u masakr repetoar svežeg mesišta) ...mleveno meso... (a da!)  juneće!

Brka: (zadovoljno cokne o nepca) - Hoć'mo mešano il' ?

JA: Šta mešano?! (izbečim oči kao da odgovaram geografiju... sad će da me uvati da ne znammmmmm)

Brka: (digao levu obrvu ali k'o da recituje najmiliju pesmicu) Pa imate svinjsko i juneć

Kada sam bila mala, moj stariji brat Viktor  i ja smo obožavali da gledamo „Transformerse", „Nindža kornjače" i „Robotek" . To su nam bile top tri crtane serije od kojih su morali špahtlom da nas stružu da ne zaginemo pred teve kutijicom.

Elem, skroz smo bili naloženi na škpškpškpzukškruip (khm, zvuk transformisanja), prateći bez daha kako se Transformersi šibaju sa onim zlim metalnim tranzistorom zkrsrszszkškrzukruip od Megatrona, Nindža kornjače su pravile froncle od Bibopa (mutogen-nosorog) i Rokstedija (mutogen-gicoš), a tek Robotek...bože... jedan od najlepših animiranih SF serijala koji sam gledala.

I dalje mi se steže knedla u grlu da li će Rik uspeti da osvoji svoju ljubimicu (koja je btw neviđena lujka) i da li će uspeti da se izvuče iz utrobe svemirskog broda u kome su bili izgubljeni. A tek  klonovi, pa neviđeno mračni i zli vanzemaljci, androidi, roboti, kolaps, opustošene planete, apokalipsa, napad, rat, ljubav, snovi... wow.

Njega je prosto nemoguće opisati u jednoj rečenici...ali kad bih morala to bi bilo... post-punk-hard-core-punk-so-wrong-leather-fashion-mistake-mistake...

- E ćuti, gde god izašli ti jedva dočekaš da šepuriš svoj ljubavni tepih. I nema šutiranja piva u ljude!

- Pa ne bih ja to u stanu...

- I nema odvaljivanja! Ne mogu posle da te nosim kući. A i tu mi je brat tako da bih se suzdržala što se toga tiče.

- E jebiga sad, zbog tvog brata da iskuliram ćepi. Znaš da volim...

- Možeš milion puta da se vidiš sa njim pod nekim drugim okolnostima i da sve bude okej ali samo jednom imaš šansu da ostaviš loš utisak na Viktora i veruj mi,  večno si zapečaćen, posle nema, samo ona najrigidnija ljubaznost.

- A šta ja onda da radim, da srčem sokić?

- Ma pij čoveče, samo nemoj da posle moram špahtlom da te stružem sa patosa...

Moj istetovirani ortak klimne svojom čupavom glavo

 

Odi je preslatki pas, ni veliki ni mali, svačiji i ničiji. Skladan, beo, sa braon flekom preko levog oka, ima izrazito tamne, plemenite oči, i apsolutni, fatalni kez. Kad te gleda, njuška i oke daju utisak da se smeje. Gazda ga je izbacio pre oko mesec dana iz kuće, po difoltu... «kuća se renovira», «imam neki brainstorming», «kućna muva mi se porađa, pa moram da joj držim krilce», elem...Dakle,  čovek bez srca izbaci jedno zaista sjajno kuče koje ume da sedne, pogleda, legne, kaže vaf i jednostavno je totalno umiljat.

Kada sam ga prvi put videla, hrabro je zaskakivao rotvajlere po Tašu. Mislila sam da je nečiji, zato što su ga svi kučkari zivkali po imenu, ili uterivali u red:  «Odi, bre! Prekini više, Odi, kada ti budem došao...» i slično. A ja se mislim, «hihi, mali pravi sranje».

[img_assist|title=:)|url

      

     Jao, jel vam je poznat osećaj, vi se nešto kao pseudo probudite, sledi ritual rastezanja, čekiranja svakog ćoška po sobi, striktno blejanje u vašu OMILJENU tačku (ah, svaki dan je tu da vam poželi telepatski ‘bro jutro). Onda sledi eventualno češ, češ i trljanje šaka o facu, jaoooo treba ustati. Dva ogromna uveta me fiksirano posmatraju i podsećaju na onu opersku kuću u Sijetlu. I samo se čuje odjednom 

      -         MmmmiiiiiiiumGPHVH grumpf! 

    

    I tako. Ništa bi od one slike i ja se ne ponostime time, čak se i nekako rimuje i šubi di du. U svakom slucaju, dok ne savatam nekog (a verujte mi, kujem planove po kvadratnom metru udaljenosti od mene, praktika razbija) da mi donese da instaliram sve te džidža bidže, pošto ja jelte, koristim ovaj komp uglavnom za surf, mjuzu i pisanje (znate kakve mišiće imam, juuu, dižem a la 50 cent tegiće na svakom prstiću, svako jutro), a u photo shopu sam se zezala kada sam imala vremena. Hm vreme, šta je to? A to beše na nekoj drugoj planeti pre nego što sam ušla u intezivnu veš mašinu mog cenjenog faksa. Osećam iz petnih žila da napredujem i da se lagano uspinjem. Ali dobro de to. Mis’m to se mora napomenuti, mada verujem da se moja mama već širi u slow motion-u dal’ virtuelno il’ ovako. 

    

    Elem...dozivljavajuci sicusne i srecne katarze, red za redom, tj. mladim krompiricem za mladim krompiricem, odlucila sam da bacim tri i po reci, cisto da ozivim ovaj prostor.

     Dosta sam dekoncentrisana, ucim ko kreten za ispite, i sad sam najizad dosla do momenta kada mogu da srcem kafu, kuliram, slusam muve kako zuje, gadjam vrapce sa prozora (imam drvo lipe exact ispred mog cenjenog prozora) ali jok! Jos uvek sam krcata energijom i savest mi ne dira mira i ja prosto ne znam koji joj je djavo i zasto bas uvek mora da mi zvoca, ali takva je kakva je i ja moram da je mazim i pazim da mi ne eskalira i ne napravi dzumbus po tintari. Tako da cu ja sad moj crveni kozni lanac  (ave fetishari) lepo da uzmem u ruchice i zakacim je na duplu ogrlicu (koja je btw FANCY-rek'o mi pet shop prodavac, one od jedan prst kajle davilice su sad kao,...znate vec, ovo ono, dupe moje) moje ljupke, prgave, mazne dlakave ljubimice (zenka vucijak, stene...ah) i da se spicim do ispod botanicke baste i d