B92 Blog

Ranih osamdesetih godina 20. veka u beogradskim disidentskim krugovima intenzivirane su rasprave o mogućnosti demokratizacije zemlje, odnosno unapređenja ljudskih prava, slobode govora, političkog udruživanja. Sa sovjetskom ''perestrojkom'' i ''demokraskim gibanjima'' u većini ostalih zemalja istočnog bloka, u drugoj polovini osamdesetih, ovi zahtevi postaju glasniji. Sve češće se postavlja pitanje da li je uvođenje demokratskog sistema vlasti ključ za rešenje nagomilanih političkih, nacionalnih i ekononskih problema, i uopšte za opstanak multietničke (kon)federativne zajednice.

Nema sumnje da bi puna demokratija, koju zajednička

            I pored toga što preko dve milijarde ljudi živi sa manje od dva dolara dnevno, 10% najbogatijih kontroliše 54% svetskog bogastva, čak jedna milijarda ljudi nema vodu za piće, 110 miliona dece ne ide u školu, pošteno je i reći da najveći deo svetske populacije nikada nije bolje živeo nego danas. Trend smanjenja siromaštva u Srbiji je nesumnjiv od 2000. Podaci govore da siromaštvo opada, sa 14% 2002. na 6,6% ukupne populacije Srbije danas.

         Poslednjih godina siromašno stanovništvo počelo je da troši manje novca na ishranu, a više na ostale izdatke kao što su odeća, obuća i stanovanje (stvar donekle olakšava i to što oko

autor teksta je: 

Doc. Dr. Phil. Davor Džalto

Kakav se kulturni obrazac nudi građanima Srbije? Sa kojim obrascem se prosečan građanin identifikuje?

Da bih objasnio dominantni kulturni model u Srbiji uzeću nekoliko paradigmatičnih slika koje se mogu videti u medijima ili u popularnim kulturnim sadržajima, kao i u savremenim adaptacijama tradicionalnih društvenih manifestacija.

Prva slika je slika Srbina kao sredovečnog muškarca (mlađi i stariji su moguće varijante) sa naglašenim viškom kilograma (velikog stomaka), neurednog, sa manjkom prednjih zuba ili sa poodmaklim karijesom a često i sa drugim oralnim bolestima. Ovaj muškarac uz kez ispija rakiju ili pak drži flašu rakije u ruci. Nepouzdan je, sklon je psovki, pljuva

Ukoliko na predstojećim, istorijski važnim, izborima samo tri, ili možda i četiri, nemanjinske liste prestignu cenzus postoji vrlo realna mogućnost da Toma i Koštunica pređu magičnu crtu od 125 parlamentaraca. Ukoliko se to desi, a referentna istraživanja javnog mnjenja govore da će to možda zavisiti od nekoliko desetina hiljada glasova, naša zemlja će se naći u vrlo teškoj situaciji. Toma je već najavio da će u koaliciju sa Vojom, pa taman i da mu ponudi mesto premijera (iako će imati, verovatno, tri puta više glasova), jer tako je naredio drugi Voja, onaj ih Ševeningena. Biće to za Koštunicu ponuda koja se ne može odbiti; na kraju, konačno će moći da sprovodi politiku njemu inherentnu.[1]

Lider G17 Mlađan Dinkić izašao je u javnost izjavivši da ne može više da podnese ’’kolektivno ludilo’’ inicirano ponašanjem koalicionog partnera u Vladi: DSS-a, odnosno premijera (podržanog SRS-om). Oglasio se i Palma, veoma razboritom analizom trenutnog stanja u Srbiji. I to što Velja, po svemu sudeći, neće u koaliciju na lokalu sa DSS (možda samo ponegde, da ispoštuje starog saborca) a hoće sa pro-evropskim SPO (verovatno u dobrom delu opština u Srbiji) možda nešto govori (brod koji tone valja napustiti!). Stav privrednika, političke i kulturne elite jasno je saopšten pre, i na izborima 3. februara: hoće ljudi u Evropu! Indikativno je i istraživanje javnog mnjenja Medijum Galupa, kuće kojoj se teško može osporiti referentnost. SRS vodi sa manje od 2% ’’protiv’’ DS i G17 (bez SPO, koji bi mogao da ’’upadne’’ pa da bude egal). Ko

Ako narodnjaci i SPS ostanu neutralni Tadić će pobediti na izborima i to ne suviše tesno. Naime, neutralnost DSS, NS i SPS bi donela oko dodatnih četiri (neto) procenta Nikoliću, što bi jedva bilo dovoljno da se ostvari ravnoteža glasova sa aktuelnim predsednikom, imajući u vidu prosto zbrajanje glasova kandidata, čiji će glasači izvesno podržati Tadića. Međutim, ono što će sigurno doneti nove glasove Tadiću su podrška skoro cele intelektualne i kulturne elite Srbije, (prirodno) ubedljivija kampanja kandidata DS (i skoro izvesna pobeda u TV duelu), veći rezervoar glasova među neopredeljenima, kao i strah od izvesne neizvesnosti sa Nikolićem.

Ipak, jedna stvar bi mogla da zakomplikuje situaciju i da izbore učini neizvesnijim. To je stav aktuelnog premijera.

Postaje i laicima jasno da bi premijer želeo dve stvari: da pobedi Nikolić bez njegove direktne podrške i da održi koaliciju sa DS i G17. Nije teško dokučiti motive aktuelnog premijera. Naime, on želi što više vlasti i meku izolaciju Srbije

Politička situacija u Srbiji se zakomplikovala sporenjem u vladajućoj koaliciji glede predsedničkih izbora. Predsednik Srbije je ''presekao'', i raspisao izbore, kada nije imao potvrdu premijera da će posle sednice OUN 19. decembra, u slučaju da se (očekivano) ništa bitnije ne desi, izbori biti sporazumno raspisani 21. decembra.

Istraživanja javnog mnjenja pre ovih događanja davala su solidnu prednost Tadiću u drugom krugu. Međutim, imajući u vidu da je vrlo moguće da DSS (i NS) ne podrži sadašnjeg predsednika Srbije (moguće je da će ''ići'' na pasivan bojkot), stvar postaje nešto rizičnija, budući da je, sve izvesnije, priznavanje nezavisnosti Kosova (iako se neće desiti u narednih, najmanje, dva meseca) ''vetar u leđa'' Tomi Nikoliću. Možda je, na neki način, paradoskalno da pobeda bilo kog kandidata, najverovatnije, ne razbija vladajuću koaliciju, koja je, gledajući strateške interese Srbije, trenutno bez alternative.   

Praktično svugde u svetu manjine (etničke, rasne, religijske) su ispod-proprocionalno zastupljene u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti, ili generalno na mestima gde se donose odluke vezane za prioritete razvoja određene društvene zajednice.[1] Postoje i retki izuzeci, kao što je npr. belačka manjina u Južnoafričkoj Republici, Kurdi u Iraku (koji imaju jedno od tri vodeća mesta u zemlji i ravnopravno učešće u svim organima vlasti) ili pak zastupljenost Maora u parlamentu Novog Zelanda (kojima pripada skoro 6% zagarantovih mesta u sk

Crvena vodoravna linija ''određuje'' političke stranke u Srbiji po socio-ekonomskim kriterijumima. S leve strane su intervencionisti (skloni velikom uplitanju države u ekonomski i socijalni aspekt življenja), dok su sa desne strane liberali (čija ekstremna varijanta-libertarijanci smatraju da država treba da obezbedi samo minimum funakcija neophodnih za funkcionisanje društva: pravna država, policija, određene instutucije za zaštitu konkurencije, ugroženih slojeva populacije itd.)

Crna uspravna linija ''određuje'' političke stranke u Srbiji po pitanju odnosa prema naciji, tradiciji, odnosno porodičnim vrednostima itd. Iznad preseka crne sa crvenom linijom nalaze se političke opc

''Bolje dobro obešen nego loše oženjen'' je izjava koja se pripisuje Serenu Kjerkegoru, čuvenom filozofu. Navodno, Kjerkegor se pokazao i na delu, jer je, da bi ''nesmetano'' mogao da se bavi filozofijom, svoju devojku ''ustupio'' svom najboljem drugu za ženu. [1]Sudeći barem po najnovijim studijama, koja se bave ekonomakim implikacijama poligamije, najbolji drug velikog danskog filozofa je dobro i ekonomski prošao vezivajući se samo za jednu ženu.

Naime, istraživanja pokazuju da je poligamija u ''zapadnim'' zemljama postala prošlost upravo zato što srednja k

Uvreženo je mišljenje da je broj žena u Srbiji daleko viši od broja muškaraca. To jeste tačno, ali razlika nije prevelika, tek 6%.[1] Međutim, ono što je za politiku nataliteta od krucijalnog značaja je broj žena u fertilnom periodu, i tu su rezultati potpuno suprotni od onoga što često slušamo (posebno od pristalica lepšeg pola): da Srbija prosto ''vrvi'' od žena, odnosno devojaka. Naime, ukupan broj žena u fertilnom periodu, koji se definiše kao razdoblje života od 15 do 49 godina, je nešto manji od broja muškaraca u istoj životnoj dobi.

E sad, pošto se definicija fertilnosti čini suviše širokom i možda nije previše interesantna za čitaoce (koja to devojka rađa sa 15 godina danas, iako to, naravno, biološki može) posmatraćemo uže obuhvate, kada

by Goran(che), uz nesebičnu pomoć Gordane Ninković

Konzervativne snage u Srbiji dižu već duže vreme buku oko ''bele kuge'', odnosno ''umiranja'' nacije i skorom nestanku Srba, ako se nešto ne preduzme. Kažu: postaćemo nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji i na kraju će se ostvariti čuveno tarabićevsko proročanstvo o danu kada će sav Srbalj stati pod jednu šljivu. Oni više skloni ''naučnom'' pristupu naglašavaju negativne ekonomske reperkusije pada nataliteta, dok se ''geopolitičari'' bave značajnom smanjenju odbrambene moći usled mogućeg populacionog ''debakla''.

Predlažu se brojne mere: od revitalizacije materinstva, kreiranja ''kulta deteta'' umesto ''kulta žene'', ''vraćanja'' selu, osporava se pravo na abortus, predlaže su uvođenje poreza na neženje i bračne drugove bez dece i čak i reforma naslednog prava.[1]

by Goran(che), uz nesebičnu pomoć Gordane Ninković 

 U industrijalizovanim zemljama devojke danas postižu sve bolje akademske rezultate  i znatno više žena stiče fakultetske diplome, u odnosu na momke. Studije ukazuju da je povećana zaposlenost žena u nekoliko poslednjih dekada doprinela više rastu svetskog GDP-a, ne samo od novih poslova za muškarce, nego i od dodatnih kapitalnih investicija ili povećane  produktivnosti.[1]Pripadnice lepšeg pola su veoma važne na tržištu i kao konzumenti jer se procenj

Serbia's on the Road to Happiness - Come inside!

by Goran(che) Nikolić

title translated by Gorda(na) Ninković

        ''Srećni su oni koji svoje misli fiksiraju na neki drugi objekat, a ne na samu sreću'' [1]

U evroatlantskim zemljama tzv. ''Ekonomija sreće'' postala je vrlo važna tema, čak i na državnom nivou, jer su političari (konačno) uvideli da im je džabe da govore o rastu GDP-a, ili padu nezaposlenosti, ako im birači nisu zadovoljniji nego pre četiri godine.[2] Sasvim konkretnom akcijom ''istakao'' se ''omnipotentni'' kralj Butana (siromašna država na Himalajima), koji je bizarnim aktom uveo bruto nacionalnu sreću kao glavni pokazatelj blagostanja nacije. Sreća se osmehnula i D. Kanemanu, psihologu koji j

Goran(che) Nikolić

Odgovorno tvrdim da u apsolutnom smislu Srbima, odnosno građanima ove zemlje nikada nije bilo bolje. Za čoveka je najvažnija stvar u životu ostvarenje sreće, ali pošto je to teško merljivo onda moramo naći neke druge kriterijume da sumarno ocenimo stanje u komeo se nalazi srpsko društvo. Da bi simplifikovao analizu poći od premise da su dve najbitnije stvari građanske (i ostale, kao npr. umetničke) slobode i ekonomsko blagostanje (ponderi pola–pola).   

Ja sam ekonomista, ne sociolog, ali mislim da ne bi trebalo da ima spora da srpsko društvo nikada nije bilo slobodno kao posle 5. oktobra 2000. g. Podsećam da Srbija do 2000. g. praktično nije imala demokratski sistem vlasti, možda izuzimajući tzv. zlatno doba srpske demokratije (1903-14.), čiji je demokratski domet upitan.

Danas niko nije ’’okovan’’ zato što iznosi svoje mišljenje, koje je disonantno ili suprotno većini i (mnogobrojni) mediji nikada nisu bili slobodniji. Prema recentnoj (11. jul 2007) studiji Svetske banke naša zemlja je među najbolje kotiranim državama po zabeleženom ‘’značajnom’’ napretku u poboljšanju građanskih sloboda’’ kao i u kontroli korupcije, tokom protekle decenije. Prema izveštaju Freedom Haus 2006 Srbija spada u društva sa ’’zapaženim demokratskim dostignućima’’. U izveštaju se pokazuje da je Srbija od 2000 značajno popravila zbirni pokazatelj demokratizacije, zbirni pokazatelj zakonske regulative kao i zbirni pokazatelj ekonomske liberalizacije. Ipak, istina je da u poređenju sa većinom evropskih tranzicionih zemalja Srbija još uvek još uvek znatno zaostaje po vrednosti ovih indikatora.