Za Blog B 92, Vera Didanovic, novinarka nedeljnika "Vreme" . Vera je 90-tih godina pisala za Nasu borbu i Evropljanin.

Glupo je da krijem: o Zoranu Đinđiću, dok je bio živ, nisam napisala ni jednu pohvalnu reč.

Mislila sam da nezavisan novinar ima ulogu da postavi pitanje i pošteno prenese odgovor, da se moje lično mišljenje čitaoca ne tiče, da novine u kojima radim nisu moja dedovina… 

Sve same gluposti, kad malo bolje razmislim. 

Nisam, naravno, bila među onima koji su, svesno ili nesvesno, stvarali atmosferu linča koja je prethodila 12. martu 2003. Ali, da sam volela da zanovetam – jesam. Naročito u razgovoru sa onim retkim sagovornicima koji su mi bili zanimljivi i koje sam poštovala. Dakle - naročito u obraćanju Zoranu Đinđiću. 

Jednom mi se, zbog nekog “nezavisnonovinarskog” zvocanja, otvoreno nasmejao u lice i rekao da on svejedno zna da ga politički podržavam. Kao ekspres lonac sam se pušila od besa i jedva čekala priliku da demonstriram svoju “nezavisnost” i “profesionalizam”.

Gledali ste?

Niste?

I u bioskopima do vas!

Ovako razmislja Dusan Prorokovic.Treba li reci - svaka mu je zlatna. I na mestu.

Da rezimiramo još jednom: danas je u Beogradu održan  stranački a ne "mirni svenarodni skup". Još jedan podsetnik,ako ste već zaboravili: gubitnici na proteklim predsedničkim izborima fingiraju tzv. "svenarodni karakter" ove svetkovine,i svojim političkim stavovima-kojima nisu stekli većinu na proteklim izborima - žele da se vrate u igru.