AleXandar Lambros

Nekoliko puta mi je ovih dana na pamet pao moj profesor filozofije iz gimnazije. Nije da su predavanja bila nezaboravna, scena koje se sećam uopšte nije sa časova. Sam početak devedesetih, krenuo je opšti raspad i erozija. Prosvetari u štrajku. A moj profesor gost na nekoj lokalnoj TV stanici, jedna od onih seljačkih kakvima je Srbija i danas zagađena, s reklamama za lokalnog frizera i kamenoresca u kojima jedna zvezda, onako bolivudski, iskoči preko ekrana sa brojevima mobilnih telefona, u pauzama između hit parade, vesti o raspodeli đubriva u šumadijskom okrugu i modnih priloga iseckanih sa satelitskih kanala.

 AleXandar Lambros

Gospodine predsedniče,

Ne znam da li znate ali u Srbiji postoji jedan sajt njuz.net na kome se objavljuju izmišljenje vesti s velikom dozom humora obojenog cinizmom i sarkazmom, na granici verovatnosti tako da mnogi nasednu i poveruju. Daću Vam primer, Jelena Karleuša ušla u uži izbor za NIN-ovu nagradu, formirano Ministarstvo za slanje slike Srbije u svet, socijalni program za ministre žrtve rekonstrukcije Vlade ... i slično.

Dva puta sam naseo u Vašem slučaju. Kad smo onomad pobedili Francuze u finalu Davis Cup-a poverovao sam u vest da ste uputili telegram izvinjenja francuskom kolegi Sarkoziju zbog nanošenja duševnog bola. A sinoć sam za Vaš govor na stranačkom kongresu pomislio da je izmišljotina nekog duhovitog klinca sa njuz.net-a. Eto, do te mere ste Vi jedna sprdnja od predsednika.

AleXandar Lambros

Dva puta godišnje, u jeku zime i u jeku leta (posebno tada) ja budem zadovoljan svojom profesijom. Ostatak vremena gunđam, uglavnom u sebi jer svako moje glasno izrečeno negodovanje naiđe na salvu nerazumevanja i rafalnu paljbu argumenata: „A šta bi ti? Da ti se ne zna radno vreme, da ne znaš šta je vikend i šta su praznici, da te svakakve budale maltretiraju i iživljavaju se i ucenjuju, da ti puca kičma i obavljaš pet poslova za platu od pola jednog?

Ok, kontam. Budem, naravno, primoran da izrazim puno razumevanje i delimično slaganje - zaista se ne bih žalio da je plata tri puta veća nego što jeste (1.200 evra ukoliko ste srećni da imate pun fond časova). Ali, na moje zaprepašćenje tek ova izjava izazove erupciju negodovanja i komentara. Šta ja, za boga miloga, umišljam? I znam li ja uopšte šta sve ljudi rade i za koje pare?

gosti autori: pravoslavni hrišćani

 

 

AleXandar Lambros

Nije da sam imao nekih iluzija glede pravde. Posebno međunarodne. Koju odrezuju silnici. „Pravda je ljudska a ne božanska kategorija" - savladao sam tu lekciju još u prvom srednje na časovima književnosti kad smo obrađivali antičke drame. Devedesete su mi pružile prilika u izobilju da tu lekciju ponovim. Može se reći da je znam napamet. Nabubao sam. Kad živiš u Srbiji neke stvari ti jednostavno uteraju u glavu. Da nema pravde je jedna od njih. Ima još stvari koje ti život u Srbiji neminovno utuvi u glavu - „ćuti i ne talasaj", „gledaj svoja posla", „tako mu i treba kad se pravi pametan" ... To na književnom srpskom. Na narodnom je „ćuti i ne jedi govna", „šta te boli kurac", „ko ga jebe, ufurao se da je faca" ....

gost autor: Viktor Vilotijević

Ovo što ćete sada pročitati jeste uznemirujuća priča o sedamnaestogodišnjem dečaku, koga nekada i nisam tako dobro poznavao, naročito tog 25.jula 2005. godine kada sam bio u mogućnosti da mu pomognem. Bio je veseo, detinjast, katkad ozbiljan, poletan, uspešan za svoje godine i druželjubiv. Takođe, bio je prokleta pederčina. Mali, naivni peder, željan novih iskustava, i dalje pubertetlija. Nisam umeo da mu objasnim da to što veruje tek tako nekom neznancu može jednom da ga košta i života, jer dečak je uživao u tome da flertuje sa nepoznatima i da se ljubi sa strancima. Priznao mi je kasnije da mu nije uvek bilo lepo i da ga nije uvek činilo srećnim, ali ga je na jedan specifičan način uzbuđivalo. To su te godine, valjda. U skorašnjem razgovoru, po ne znam koji put sam ga pitao: „Zar te nije bilo strah da ideš kod drugih ljudi ili da dovodiš te iste ljude kod sebe kući?". Rekao je da nije razmišljao o tome da mu mogu nauditi. Ja sam, poznajući ga danas nešto bolje, verovao u tu njegovu nestašnu ali i nevinu prirodu. Bio je glupi klinac, pederčić, u potrazi za sebi sličnima, kao neka životinja u potrazi za odbeglim čoporom. Tog 25.jula 2005. naučio je dosta toga. O životu, o sebi, o zemlji u kojoj je živeo i o tome koliko nije umeo da ceni ono što je imao... Ovde ću se zaustaviti i prekinuti da ga procenjujem, opisujem i prepričavam ono što će vam njegove reči same najbolje kasti. Pustiću ga da se vrati u vreme kada je imao 17, kada je išao u školu i kada je umesto kod svoje drugarice, jednog popodneva otišao da se nađe sa strancem, sa kojim se dopisivao dva meseca...

AleXandar Lambros

 

34. Žene vaše da ćute u crkvama; jer se njima ne dopusti da govore, nego da slušaju, kao što i zakon govori.

35. Ako li hoće čemu da se nauče, kod kuće muževe svoje neka pitaju; jer je ružno ženi da govori u crkvi.

iz poslanice Sv. Pavla  Korinćanima  14:33

gost autor: Pat Condell

prevod: Alexandar Lambros

Jedna od mnogih nesrećnih posledica podilaženja netrpeljivosti muslimanskih imigranata jeste porast antisemitizma, mada nije da je Evropi ikada bilo potrebno mnogo ohrabrenja za to. Ali je ovo udahnulo novi život u uspavane žrtve teorija zavere koje žele da veruju da Jevreji kontrolišu svet. Bezmalo svaki dan mi neko kaže da bi trebalo da se obavestim o tome ko su Jevreji, koliko su zli, kako manipulišu svime da bi kontrolisali svet. Izgleda su Jevreji odgovorni za razne grozne stvari uključujući i septembarske napade na Ameriku (što se podrazumeva, naravno) pa čak i prokletstvo multikulturalnosti. Da, baš tako. Svi oni Jevreji koji su oterani iz Evrope od strane mržnjom opsednutih muslimanskih imigranata zapravo su žrtve jevrejske zavere destabilizovanja sveta kako bi ga ... kontrolisali, pretpostavljam. Nisam siguran, nisam upućen u detalje za razliku od većine sveta.