Nigde razvoj fotografije nije toliko upadljiv kao u astrofotografiji. Od bledunjavih, mutnih flekica iz 19. veka stigli smo dovde:

Ovo nije snimak Svemirskog teleskopa Habl, ako ste tako pomislili. Fotografiju je napravio Matija Pozojević iz Zagreba (http://www.hrastro.com/).

Nekad mislim da smo sami u svemiru, a nekad da nismo. Obe ideje izgledaju mi podjednako zastrašujuće.

Artur Klark

Uzmimo, na primer, da jesmo sami u kosmosu i da toga postanemo svesni jednog trenutka. Na neki način bilo bi to zaista zastrašujuće saznanje jer bi u nama izazvalo osećaj beskrajne usamljenosti, možda i straha, a sam univerzum, sa našeg, ljudskog stanovišta, izgubio bi smisao. Jer, čemu sve to, taj silan prostor, ako nikog nema da živi u njemu. Kosmos je besmisleno velik da bi postojao samo za nas.

Jednogodišnja biljka, mahunarka iz porodice bobova, Phaseolus vulgaris, poreklom je iz Južne Amerike. U Evropi se prvi put pominje 1542. godine, a na Balkan je stigla iz Italije u 17. veku. U našim krajevima zove se pasulj i grah.

Pravilna boja pasulja 

Postoje izvesne nedoumice oko gore navedenih podataka jer se u nekim izvorima tvrdi da je pasulj bio poznat još Pitagorejcima, a i da se pominje u Ilijadi. Inače za pasulj

Slažem se ja da životinje ne treba mučiti, već da ih treba čuvati i da je zakonska zaštita životinja civilizacijsko dostignuće, jer svi delimo ovu planetu i jedni bez drugih me možemo i tako to - samo, vidite, moj slučaj je sasvim drugačiji. Ne treba nikakva zaštita mom keriću, nego zaštita treba meni. Jer ne malteretiram ja njega, nego on, napast jedna, maltretira mene! Verujem da ima mnogo ovakvih slučajeva samo o tome se ne

20. jula 1969. čitav svet je sa uzbuđenjem slušao vesti o iskrcavanju prvih ljudi na Mesec. Oni koji su imali televizore pratili su direktan prenos velikog događaja. Sliku sa Meseca preuzimao je radio-teleskop Parks u Australiji i prenosio je do Hjustona odakle se ona emitovala dalje, širom planete. Čitav događaj je direktno ulazio u istoriju

Dok sam se pripremao za ovaj blog i prelistavao literaturu jedna misao mi se stalno vrtela u glavi: Dođavola, šta mi je ovo trebalo! Pa to je prevelika i preteška tema za mene. Ali pre nekoliko meseci sam najavio da ću o globalizaciji nešto napisati. Rekao sam tada da se napredak čovečanstva zasniva na razvoju nauke, tehnologije, komunikacije i globalizacije. Zatim sam se osvrnuo na prva tri od ovih faktora, pa osećam obavezu da kažem nešto i o poslednjem. Ali naglašavam da ovde o globalizaciji govorim samo sa tog stanovišta i svakako nemam ni nameru ni mogućnosti da dam jedan potpun pregled globalizacije.

***
Šta je globalizam? Pa to je kada kupite sijalicu u Japanu, uvrnete je u Bosni i ona radi! Ja tako shvatam globalizam. Znam da ima onih koji pod globalizmom i globalizacijom podrazumevaju nešto drugo, i još više onih koji iz besa i nemoći da globalizaciju zaustave, sa beskrajnom mržnjom i cinizmom govore o njoj besmislice. U svakom slučaju, ako je globalizacija nešto drugo, ja ne govorim o tome!

M1

 

Pre hiljadu godina do Zemlje je iz kosmosa stigao dug, neobično snažan, bljesak eksplozije jedne od bezbroj umirućih zvezda. Događaj su 1054. godine zabeležili kineski i arapski astronomi, a i neki crteži američkih indijanaca izgleda da svedoče o istom. Eksplozija se na zemaljskom nebu videla kao nova zvezda (u kineskim analima stoji da se pojavila „zvezda gost"). Nova zvezda je bila četiri puta sjajnija od Venere i po danu se videla više od tri nedelje. Zatim je polako izbledela, da bi posle dve godine nestala je čak i sa noćnog neba.

U literaturi se mogu naći sledeći nazivi za ovo čudesno jelo: pihtije, piktije i pitije. Što se Rečnika srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske tiče, sva tri naziva su ravnopravna i mogu se koristiti, a da se ne vređa književni jezik.

 

Izgleda da je Sunčev sistem samo naš. Vekovima tragamo za nekim susedima po okolini, ali po svemu sudeći ako se nešto živo van Zemlje i nađe biće to vidljivo samo pod mikroskopom. Tako ispada da nam je Zemlja dom, a Sunčev sistem dvorište. Ko zna, možda je i cela galaksija naše dvorište, ali nećemo sad o tome.

Dakle, da se prošetamo po dvorištu.

Sunce

Kad u suton gledate Sunce kako se približava horizontu vidite njegov bledi disk, savršenog oblika, postojan, miran i nepromenljiv. Istu sliku gledali su i naši davni preci s početka istorije, pa i oni mnogo pre njih, i oni pre njih. I tako idući u nazad, sve do praskozorja života Sunce je uvek izgledalo spokojno i večno isto.

Ali u stvarnosti Sunce je sasvim drugačije. To je haotična, uzavrela kugla plazme i gasa. U njenom središtu je 15 miliona stepeni C. Na takvoj temperaturi atomi su razbijeni na čestice koje besomučno jure, sudaraju se i izazivaju brojne fizičke i hemijske reakcije. U tim reakcijama svake sekunde 600 miliona tona vodonika preradi se u helijum, i pri tome se četiri miliona tona materije pretvori u energiju. Ali to je sitnica za Sunce i ono će u sledećih 5 milijardi godina potrošiti tek polovinu svojih zaliha vodonika.

Danas se navršava tačno sto godina od razorne eksplozije u području basena reke Podkamenaja, u oblasti Tunguska, Sibir. Za tih proteklih sto godina brojne ruske i međunarodne ekspedicije su posetile mesto eksplozije i detaljno pretražile i ispitale čitavo područje. Napisani su mnogi izveštaji, sastavljene mnoge studije i postavljenje mnoge teorije o uzroku, ali ni posle čitavog