Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.

   Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата.
     Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала.

     Реченица у коју је стала читава једна судбина звучи као из античких драма: „Свети ми се сада систем који сам и сâм изграђивао."

Niko. Niko od nas i svi mi zajedno. To je "samo" softver koji radi na računarima svih onih koji žele da se pridruže. Ni od koga ti ne treba dozvola. Ne postoji meta gde naciljati Tomahavk. Po svetu postoji toliko kopija ove računovodstvene knjige da ona može preživeti nuklearni udar (u žargonu se to zove "bubašvaba protokol"). Bitkoin se može preneti na računaru, mejlom, pismom, u glavi, u slici (steganografija), radio talasima... Jedna firma je čak platila lansiranje satelitskog repetitora koji pokriva Evropu, sever Afrike i dobar deo Azije namenjenog samo za prosleđivanje bitkoin transakcija. Korišćenje je besplatno. Ovakav softver se zove distribuiran jer nema jedan ili više centara sa privilegovanim učesnicima.

     Овога кратког текста не би било да нисам кренуо у продавницу да купим пире од парадајза. Јер тамо сам баш испред полице са производима од парадајза срео мог доброг друга, коме политика и њена анализа јесу у опису посла, за који га, верујем пристојно, плаћају странци. Ево како смо причали.
     Хоће ли бити избора, ових-оних,

Gost autor: alselone 

Postoje fotografije koje samo posle jednog pogleda nosimo sa sobom čitav život. Nikada zaista ne nestanu, samo se sakriju u dubljim nivoima svesti i podsvesti te nam se vrate kada one to žele, u snovima, dok čekamo na semaforu, dok se kupamo, dok ljuljamo dete na ljuljašci...

To su fotografije koje pokazuju svu surovost sveta u kom živimo, a na drugom nivou i svu surovost bivanja čovekom, svu surovost života. Ovo je svet koji smo mi napravili.

 Neka ti je laka zemlja, anđele mali, mali borcu i tragaču za srećnim životom. 

 са твитер налога: ‏@DraganGulic, regionalni put Negotin-Zaječar, autor fotografije Milija Dragić