ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.

     Да је у Другом светском рату Немачки рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба - принца Евгенија Савојског. Ратујући с краја XVII и почетком XVIII века за рачун хабсбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда, а у вече 15. августа, пред одсудни напад, наредио да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, Евгенијеви војници већ су сутрадан до поднева однели победу, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али такође и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/w/ien).

     У свом есеју о Лази Костићу Милан Кашанин написао је и следећу реченицу: „Кнез Никола је волео људе, али мале.” Ова Кашанинова иронија најбоље разјашњава однос црногорског владара према свом тадашњем намештенику, данас изузетно цењеном српском песнику деветнаестог века. Наиме, творац вероватно најславније песме у нашој књижевности, Santa Maria della Salute, неко се време задржао на „двору” књаза Николе, као уредник службеног црногорског листа. Тај најмање плодни период у животу Лазе Костића протекао је мимо његових очекивања; моравши да се из разноразних разлога скрајне из Србије, овај песник поверовао је да ће ваљано ухлебљење и песнички плодотворну доколицу пронаћи у легендом опточеним црногорским брдима. На жалост, тамо су га дочекале беспрекидне цетињске кише и кнежево мушичаво властољубље. А тај његов судруг по перу, књаз Никола, није био спреман да признајући Лазину књижевну величину унеколико својој и науди.