Почнимо од старијег: Бранило, Јован, Станиша, Репош, Константин... ко фали у овом низу? Фали Ђурађ Кастриоти, познатији као Скендербег, највећи хришћански Албански јунак и борац против Турака, коме су прва двојица деда и отац а последња тројица рођена браћа. Ђурађов отац Јован и брат Репош умрли су у Хиландару, у Арбанашком пиргу

     У центру Београда малолетник је ножем убоден у срце. Нападач, упосленик у радњи из које је дечак, заједно с друговима, изашао не плативши узету робу, ухапшен је. Вест је штура; ја о њој знам нешто више. Радња је моја...

      Текст који следи преноси оно што ја знам о горе наведеном случају. Лични подаци који се у њему објављују преносе се уз дозволу оних којих се тичу. Надам се да изнесеним нећу безразложно неког повредити, и све што пишем примите са зрном соли: то је само оно што ја о овом случају знам. Свеједно, све ово доносим уз једно велико огорчење, уморан од Србије која не уме (или неће?) да се избори са многим својим проблемима. Дакле, имате пред собом текст једног огорченог човека, који је случајно власник радње испред које и због које се десио „инцидент" описан у вести са Б92: Dečak stabilno, napadač uhapšen. И редови који следе објављени су испод те вести управо као мој коментар:

     У политици надмоћан је онај политичар који емотивно придобија гласаче. Политика није такмичење ко ће бити паметнији, лепши, грађанскији, отменији -- већ такмичење у томе коме људи највише верују. Поверење је највећи политички капитал. Зашто неки тај капитал имају, а зашто неки немају објашњава текст Стефанa Гајића,

 са твитер налога: ‏@DraganGulic, regionalni put Negotin-Zaječar, autor fotografije Milija Dragić

     Видовдан, празник кнеза Лазара Хребељановића и његових палих витезова, случајем је назван по хришћанском свецу са Сицилије светом Виту, који пада на дан Косовске Битке. Код Срба се овај дан није обележавао све до 1889. године. У црквеним календарима Ђурђа Црнојевића из 1494. или Вука Стефановића Караџића из његове књиге-годишњака

Gost autor: alselone 

Postoje fotografije koje samo posle jednog pogleda nosimo sa sobom čitav život. Nikada zaista ne nestanu, samo se sakriju u dubljim nivoima svesti i podsvesti te nam se vrate kada one to žele, u snovima, dok čekamo na semaforu, dok se kupamo, dok ljuljamo dete na ljuljašci...

To su fotografije koje pokazuju svu surovost sveta u kom živimo, a na drugom nivou i svu surovost bivanja čovekom, svu surovost života. Ovo je svet koji smo mi napravili.

 Neka ti je laka zemlja, anđele mali, mali borcu i tragaču za srećnim životom. 

Нема ништа важно да се каже, него ми фали блог који може да прима различите нове и старе информације, увиде, недоумице, идеја -- а све у вези са овом погибељи која нас је задесила. Мислим, не брините се, бићемо ми ОК, али је питање колико ће ствар трајати -- ја сам оптимистички мислио да ћемо за 4-6 недеља изаћи из проблема, но више нисам