Reagujući na moj ovde objavljen prikaz knjige Krste Popovskog „Ina", i delom ga osporavajući, pisac Vladimir Kecmanović oglasio se u Politici u utorak 21. marta tekstom Kritika srpskih kritičara. Zahvaljujući ljubaznosti Politikinih urednika dobio sam i Kecmanovićev tekst ali i priliku da na njega na istom mestu odgovorim 23. marta, i to prilogom Kritika
Размишљао сам да напишем текст с насловом А да пробамо мало другачије?, који би, отприлике, говорио да је већ време да променимо неке ствари које већ годинама бесплодно у држави гурамо: форсирамо и милујемо стране инвеститоре, а то не даје ефекта, и даље смо најгори по платама и укупном БДП расту, ма шта наш преседник-премијер-патријарх
Miris tradicije je miris truleži.
Fridrih Niče
Krsta Popovski je zaista neobičan pisac, i ko zna šta će se u njegovim budućim knjigama događati? U ovoj, pojeli smo otadžbinu.
Reč je o njegovom novom romanu Ina*, čija fabula prati sudbinu srpske izbegličke porodice iz Karlovca, koja je svoj novi dom našla u beogradskoj Lipovici. Sin jedinac Vladimir Kršan u oskudici devedesetih odrasta u vajara koji kao svog kućnog ljubimca drži kravu Rasinu. Patološki vezan za nju, dotle da njegov otac misli
Jedna zanimljiva istorijska anegdota kaže kako je Vinston Čerčil, upozoren od strane vlastitog izaslanika kod partizana Ficroja Maklina, da puna podrška Titu i njegovim borcima našu zemlju - tada Jugoslaviju - gura u komunizam, s njim zapodeo sledeći dijalog:
- Hoćeš li ti živeti u toj Jugoslaviji posle rata?
- Ne.
- Neću ni ja. Pa zar nije bolje, onda, da ih pustimo da naprave vladu i državu kakvu oni hoće? A nama je jedino važno od koga Nemci više stradaju.
Jednom je to bilo stradanje
Момчило Настасијевић (1894-1938), сеновит и непрозиран и шире непознат песник, предратни повучени београдски гимназијски професор, ни за свога живота није био одвећ популаран. Симболиста, опсесивно мелодиозан, самосвојног језика, архаичног, и чудног ритма... хоћу
У политици надмоћан је онај политичар који емотивно придобија гласаче. Политика није такмичење ко ће бити паметнији, лепши, грађанскији, отменији -- већ такмичење у томе коме људи највише верују. Поверење је највећи политички капитал. Зашто неки тај капитал имају, а зашто неки немају објашњава текст Стефанa Гајића,
Европска коалиција за живот у заједници (ECCL) је организација која има за циљ социјалну инклузију људи са различитим интелектуалним потешкоћама, и махом се бави особама са Дауновим синдромом и аутизмом. "Живот у заједници" подразумева живот тих особа као живот равноправних грађана, који