B92 Blog

Globalna ekonomska kriza koja traje već neko vreme definitivno ne pogađa samo običan svet. Jedna od žrtava kolapsa svetskog finansijskog sistema je - verovali ili ne - i najjača košarkaška liga sveta. Naravno, i dalje se ponekad može čuti kako su neke NBA zvezde potpisale ugovore od kojih vam se zavrti u glavi, ali ni izbliza tako često kao što je bio slučaj prethodnih godina. Na svaki tim, poput Los Anđeles Lejkersa, San Antonija ili Orlanda, koji će potrošiti koliko god je potrebno da ostane u trci za šampionski prsten, dolazi bar dve-tri ekipe koje gledaju „svaki dolar“ i paze da ne „prekorače budžet“.

Prva upozorenja mogućeg negativnog uticaja globalne finansijske krize na NBA ligu stigla su još prošle jeseni od strane brojnih menadžera i analitičara, a konačnu potvrdu dala je sama liga pre dve nedelje, kada su objavljene očekivane cifre koje se tiču „seleri kapa“ za sledeću sezonu. Tek drugi put otkad je NBA uvela ograničenje koliko novca svaki tim može da potroši na plate igrača (1983. go

Dok obeležavaju 40. godišnjicu spuštanja na mesec, mnogi Amerikanci se pitaju gde nam je onaj entuzijazam za istraživanja svemira koji smo imali šezdesetih godina. Još kao doseljenici u Novom svetu uvek smo pomerali granice. Gde se izgubio taj pionirski duh?

Pre 40 godina svet je izgledao znatno drugačije nego danas - podeljen na dva bloka koje su predvodile Sjedinjene Države i Sovjetski Savez. U takvoj atmosferi, ni jedna strana nije želela da je ona druga pretekne u tehnološkim dostignućima. Nova istraživanja, ma koliko bila miroljubiva, uvek su imala moguću vojnu primenu.

To je bio snažan motiv da oni koji drže kesu sa novcem - a u slučaju Sjedinjenih Država to je Kongres - odreše uzicu i izvade koliko je potrebno. Danas, tog motiva više nema. Iako su se u svemirsku trku u međuvremenu uključile i druge države, kao što su Kina i Indija, Sjedinjene Države

Kada se 1989. Sovjetski Savez raspao, a samim tim i Varšavski ugovor, bivše komunističke zemlje u istočnoj Evropi jedva su dočekale priliku da se učlane u NATO. Uz podršku zapadnih država na brzinu su sprovele sve potrebne reforme i stavile se pod vojni košobran Sjedinjenih Država i ostalih zapadnih sila. Rusija je bila suviše slaba da se tome odupre.

Međutim, Rusi su shvatili da i oni imaju određene adute u rukavu. Mogu da zavrnu slavine za naftu i gas, od koga zavisi dobar deo Evrope, i time izazovu mnoge nevolje, čak i Americi. Mogu da prodaju nuklearnu tehnologiju Iranu, koji bi Teheran onda mogao da preti Izraelu, jednom od najvažnijih američkih saveznika. A da ne govorimo o strahu da ta tehnologija namerno ili slučajno, padne u ruke na primer Al kaidi.

Ova igra mačke i miša neodoljivo podseća na Hladni rat. Iako je od pada Berlinskog zida prošlo 20 godina, dve sile još ne mogu da se oslobode uzajamne podozrivosti i rivalstva. Tome najviše doprinose političari koji, kako je rekao jedan a

“2050. godine niko se neće sećati tračeva o Majklu Džeksonu, ali će ljudi i dalje slušati njegovu muziku” – piše jedan fan na sajtu CNN-a. Možda ste i sami primetili da je taj proces već počeo – na vest o Džeksonovoj smrti, kod mnogih od nas je slika “Wacko Jacko-a” istog časa počela da bledi, a žalili smo za mladićem iz faze “Thriller-a” ili možda čak dečkićem iz Jackson Five. Možda smo ih, već odavno, razdvojili u svojoj glavi, kao da su u pitanju dve sasvim različite osobe.

Davno pre nego što je plastičnim operacijama pokušao da izbriše razliku izmedju belaca i crnca (a kasnije izgleda i muškarca i žene), Majkl Džekson je to postigao svojom muzikom, i postao deo naših života, čak i ako nismo bili “aktivni” fanovi. Nismo morali da kupujemo njegove albume da bismo, 1980-ih, znali na desetine pesama napamet

Najvažniji teniski turnir na svetu počeo je u ponedeljak, bez branioca titule u muškoj konkurenciji, a kada je reč o srpskim teniserima, verovatno s najmanjim očekivanjima u poslednje dve-tri godine. Nije tajna da je trava podloga koja najmanje odgovara Novaku, Ani, Jeleni i Viktoru, uz izuzetak Janka Tipsarevića, koji je u prošle dve godine ostvario solidan uspeh plasmanom u osminu finala, ali je ovog puta završio takmičenje već u drugom kolu. Naravno, Nenad Zimonjić brani titulu u dublu, ali uz dužno poštovanje najboljeg srpskog dubl igrača svih vremena, ovaj tekst će se uglavnom baviti pojedinačnom konkurencijom. Ili preciznije - pratećim dešavanjima.

Ogromnu pažnju medija, prvih dana ovogodišnjeg Vimbldona, privukle su debate o vrištanju, skičanju, glasnom disanju ili kako god želite to da nazovete, i odugovlačenju između poena. Ključno pitanje u obe polemike jeste da li su to nesportski gestovi i da li ih igrači koriste da ne

Američka autoindustrija je u rasulu. Dženeral motors je proglasio bankrotstvo, Krajzler je predao svoje većinsko vlasništo Fijatu, dok Ford jedva nekako pliva. Ogroman broj radnika je otpušten, prodaja se srozala, a mnogi vlasnici prodavnica američkih automobila primorani su da zatvore svoje biznise.

Ali, stara izreka kaže: svako zlo ima svoje dobro. Tako, i ove nedaće možda nose nešto dobro i američkoj autoindustriji i američkim kupcima.

Američka autoindustrija oduvek se ponašala kao razmaženo derište, a Vašington kao popustljiv roditelj. Kada je posle Drugog svetskog rata federalna vlada pokrenula najveći u istoriji paket javnih radova, izgradivši ogromnu mrežu savremenih puteva, Amerikanci su počeli da plaćaju krvav da

Muzej holokausta u Vašingtonu je mesto iz kojeg, posle obilaska moćne postavke koja kao da vas fizički uvlači u stravični svet koncentracionih logora, izlazite ispunjeni osećanjem teskobe, tuge, užasa i neverice zbog svesti o tome šta je jedno ljudsko biće u stanju da učini drugom. Narednih nekoliko sati cenite ne samo svoju slobodu, već i život u najobičnijim aspektima - svež vazduh, čistu odeću, hranu i vodu, posetljinu u kojoj ćete ležati te večeri... Ideja o tome da užasi i zverstva nisu nestali, da ratovi i logori postoje i danas, potpuno vam je nepodnošljiva. Muzej holokausta je poslednje mesto gde biste očekivali novo ubistvo iz stare mržnje, poslednje mesto gde biste očekivali da ušeta ostareli antisemita i otvori vatru i ubije mladog čuvara - crnca. Pa ipak, 88-godišnji Džejms Veneker von Bran, osvedočeni rasista i antisemita, parkirao je svoj automobil ispred muzeja, i ušetao u njega sa automatskom puškom u nameri da „pobije što više Jevreja", a vrata mu je otvorio upravo čuvar Stiven Džons

Koja je vrednost jednog govora, koliko toga on realno može da promeni? Predsednik SAD (koji je dobro upoznao i iskoristio snagu izgovorene reči i elokventno definisanih konstruktivnih ideja, a na čiju je političku karijeru presudno uticao govor koji je, kao senator, održao na Demokratskoj konvenciji 2004.) jutros je održao govor velike težine i značaja - obraćanje muslimanima širom sveta, čiji broj, prema procenama iznosi više od milijarde i dve stotine hiljada.

Niko (što je Obama i sam rekao) nema iluzija da će jedan govor magično izbrisati predubok jaz koji godinama postoji u odnosima Amerike i islamskog sveta, izazvan nizom složenih uzročnika. Ali ako se ovo obraćanje posmatra kao početak, kao simbol pružene ruke, i ujedno kao konkretna i direktna manifestacija promenjenog političkog kursa koji je Obama najavio u svom inauguracionom govoru, danas je lepo pridružiti se umerenim optimistima i predati viziji mirnijeg, stabilnijeg sveta... U njemu ima dovoljno problema - siromaštva, gladi, ekonomske

Za Amerikance koji nisu izgubili nekog od svojih bližnjih u ratovima koje su SAD vodile u prošlosti, i dva koja vode i danas,  Memorial day - Dan sećanja - je veseo, bezbrižan praznik.  On neformalno označava početak leta - otvaraju se bazeni, iz ormana izvlači svetla garderoba, ljudi koriste produženi vikend da se otisnu na kraća putovanja, svoje mini-odmore.  S druge strane, političari i vojnici odaju poštu palim borcima i polažu vence na njihove grobove.  Rodjaci i prijatelji poginulih vojnika tuguju, snažnije ili tiše, u zavisnosti od vremenske distance.

Za novinare, ovaj praznik je prilika da objave fotografije najsvežijih američkih žrtava u Iraku i Avganistanu, i da se detaljnije pozabave sudbinom njihovih rodjaka. Vašington Post piše o „najtužnijoj sobi u Americi", - konferencijskoj sali u kojoj se proteklog vikenda održavao seminar namenjen porodicama vojnika stradalih u Iraku i Avganistanu.  Naziv seminara je „Da li je moj najdraži patio?". Na njemu, izmedju ostalog, vojni lekari objašnj

Na nedavnom brifingu za novinare o ciljevima posete potpredsednika Džozefa Bajdena Balkanu visoki zvaničnik administracije rekao je da SAD žele da vide pozitivnu budućnost Srbije kao regionalnog lidera, jer je teško zamisliti budućnost regiona bez velike, „pozitivne i produktivne“ uloge Beograda: “… želimo da uverimo prijatelje u Srbiji da se koncentrišu na budućnost, jer bi Srbija mogla da ima izuzetno svetlu budućnost, imajući u vidu njenu istoriju, ogromne talente, centralnu i ključnu ulogu u regionu i Evropi. To je poruka koju potpredsednik Bajden želi da donese srpskim liderima i narodu”, istakao je visoki predstavnik Obamine administracije.

Jedan od sagovornika Glasa Amerike, analitičar Danijel Nelson, smatra da kretanje Srbije ka Evropi usporavaju problemi kao što su korupcija, politika mešanja u unutrašnje stvari Kosova i krhko stanje demokratije u samoj Srbiji. Nelson sukazuje da potpredsednik Bajden od Beograda očekuje energi