- Je l' imamo net u apartmanu?
- Aha. S kajmakom:)

Naš život je jedna neprekidna linija obaveza koje izvršavamo disciplinovano kao vojnici. Uveče brifing ko, gde i kada ide, vozi, vraća, kuva, nabavlja, uči...odlazak na posao i u školu se ni ne računa. Društveno-politički rad (ko se zaljubio, ko razbio glavu, koga muči kriza srednjih godina, koga treba voditi kod lekara, kome nabaviti lekove, kad se vraća Šešelj), pa povečerje. Ujutro gimnastika (kad bi se zezali:), umivanje, zubići, oblačenje, pakovanje užine i onda marš dok ne podobijamo žuljeve. Kulturni rad spadne na film s torenta i odlazak na dečji rođendan ili slavu. Dobro je kad su gubici minimalni, vojska malo rasturena, ali na broju.

Ipak, ponekad dobijemo odsustvo i odemo u prirodu.

Podnaslov: internest zauvek:)

Ko? 22 dve srednje škole i gimnazije u Srbiji, u saradnji sa izdavačkom kućom ,,Clio“ i ,,Bibliotekom plus“.

Gde?  U školskim bibliotekama, infotekama i gde god vas projekat odvede.

Šta?  Medijska nadogradnja jednog od 10 ponuđenih Cliovih izdanja kroz školske projektne timove (5 učenika u startu),  pod mentorstvom jednog profesora ili stručnog saradnika (+spoljni saradnici).

Koliko dugo?  Krene se u februaru, a završni Festival kreativnosti je 23. i 24. maja 2014. Dakle, tri ipo meseca dobrovoljnog vanškolskog rada na samostalno izabranu temu. Sa potpuno odrešenim rukama kada su saradnici i mediji u pitanju.

 ...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

     Moj gost autor je bivša članica bibliotekarske sekcije (hihihi), nekad učenica, sada drugarica - pojačivač! Ako i naši najbolji đaci, na najvišim školama, ovako misle o nama, moramo ozbiljno da se zabrinemo. Ne odbijajte im na mladost, neznanje i neiskustvo, shvatite da se loše osećaju pored nas i menjajte se.

Menjajmo se dok još ima vremena. Ne na izborima, već duboko unutar bića.

     Dragi profesore,

    Pišem Vam jer Vam ništa ne mogu reći. Ne mogu Vam reći jer vi niste obično biće. Ne, vi ste nedodirljiva sila koja utiče na tok mog života koji nastojim da učinim što lakšim. Zato Vam se obraćam kao kosmosu, u prazninu, čisto zbog sebe.