Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

 2009. sam napisala jedan od  prvih blogova ovde, u potpalublju.

O Mašti bašti.

2013. vam poklanjam njihov ATTIC Session.  Na sajtu piše - ATTIC Sessions je projekat koji odabrane muzičare i autore prezentuje u neposrednom, unplugged i 100% live izdanju.
Pažljivo odabrani bendovi različitih žanrova, koji zaslužuju da se nađu na Vašim playlistama i na koje treba obratiti pažnju u danima koji slede.

         Dok ne stupi na snagu 18-a po redu reforma školstva, dok ne pređemo put od Strategije do konkretnih mera, mi ne dangubimo. Ko to mi? Biblioteka plus, Clio, Zoran Hamović, srpske srednje škole, bibliotekari, profesori filozofije, srpskog, istorije i građanskog, psiholozi, nindže i džedaji:)

Upoznajte Magdu Janjić.

Tviterašicu. Pesnikinju. Novinarku.

Tim redom sam išla ja i nabasala na blog.

Pa se zagrcnula.

      Zamisli, živiš u mraku, zamisli nagađaš put do kuće, a posle naučiš. Jedna prodavnica, jedna škola, vrtić, kafić. Sve po jedno. I svi su jedno. Doslovno. Zamisli, vraćaš se pijan kući, i svi to vide, pa si posle toga odmah u drugom stanju, i jebeš se sa komšijom, a možda i sa onim drugim, možda si narkomanka i majka ti je kriva. Da, zamisli da živiš u tom industrijskom naselju u kom živi 2000 ljudi, i zamišljaš da je to Detroit, ali nije. Nego je Besni Fok. I pripada Beogradu, Paliluli i tu nema ništa. NIŠTA.

Jedna i neponovljiva...yugaya!

Retko osetim ožiljke duše na ljudima koji gostuju kod Opre na kauču. Dok ih gledam kako prosipaju utrobu pred auditorijumom javnosti koja će zatim, zajedno sa njima, po krvavim i smrdljivim iznutricama lešinarski prebirati i zagledati sadržaj poslednjeg obroka mogu da večeram, lakiram nokte, preslažem veš. Ne tvrdim da oni žigosani belegom disfunfcionalnog odrastanja koji svoje demone isteruju na taj način ne potiču iz loših priča, niti da su njihove priče manje loše od onih na koje ja reagujem - a koje nisu nikad tamo na bakteriološki ispravnom nameštaju ispričane - samo je takva gledljiva i artikulisana rečima i saopštena do u najmanji detalj konkretna trauma iz detinjstva meni daleka i ne tera me da kidam sa sopstvenih rana konce i nanovo ih otvaram.

Ona kreće u sedmi razred, on u prvi. Ja ponavljam opet.
Zamolila sam je da mi napravi spisak potrebnih stvari za novu školsku godinu. U jednom primerku, napismeno.
Dobila sam ovo. (podsećam vas da ćemo osnovni komplet knjiga dobiti besplatno:)

Stvari koje mi uništavaju život...(prim.prev. ništa nisam ni dodala ni oduzela, uključujući i ovaj poetski naslov)

Ne vi, dragi blogeri:)

Obraćam se ovim prostačkim rečima Vodovodu i kanalizaciji jer me maltretiraju ceo život i više nemam strpljenja. Jeste da na ulasku u moje prigradsko naselje stoji tabla sa precrtanim Beograd, ali ja ipak ne živim u Sahari nego u gradu na dve reke.

     Iz nekog nepoznatog razloga moja ćerka reč tajna uporno piše taina.

     Kad malo bolje razmislim, mala je u pravu.

     Sad ću ja sa vama da podelim jednu.