...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

U susret lokalnim izborima, da iznesem moj slučaj...

U poslednje tri godine, ovog bržeg, boljeg i jačeg poretka, za brigu o 3 stare osobe i  osobi sa invaliditetom, dve sahrane, dva ostavinska postupka, prodaju dva stana i vikendice (doduše oronulih) i kupovinu jednog stana, država nam je pojela oko 4000 evra i saplitala nas na svakom koraku kojim je raspolagala.

Gost autor: gavrilo1

100 godina od albanske golgote

U tom filmu
Klinac kaže ocu:
Sam si mi rekao -
Ne postoji razlog što je umrla.
Jednostavno,
došlo je njeno vreme.

Upoznajte Magdu Janjić.

Tviterašicu. Pesnikinju. Novinarku.

Tim redom sam išla ja i nabasala na blog.

Pa se zagrcnula.

      Zamisli, živiš u mraku, zamisli nagađaš put do kuće, a posle naučiš. Jedna prodavnica, jedna škola, vrtić, kafić. Sve po jedno. I svi su jedno. Doslovno. Zamisli, vraćaš se pijan kući, i svi to vide, pa si posle toga odmah u drugom stanju, i jebeš se sa komšijom, a možda i sa onim drugim, možda si narkomanka i majka ti je kriva. Da, zamisli da živiš u tom industrijskom naselju u kom živi 2000 ljudi, i zamišljaš da je to Detroit, ali nije. Nego je Besni Fok. I pripada Beogradu, Paliluli i tu nema ništa. NIŠTA.

Svako jutro, trenutak pre nego otvorim oči, sekund pre uskakanja u ulogu za taj dan, pomislim - Možda će danas biti lakše...
Možda ne moram da donesem nijednu odluku. Možda neko drugi može da odgovori na pitanja šta da obučem i da li će tetka poživeti ovaj dan. Između trivije i tragedije smestim tri obroka i dve užine, osam sati rada i dva sata u prevozu, partiju Una, 138 crtanih filmova, poljubac za laku noć (ovo je scenario za dobar dan:)...i odem da se onesvestim.
Više ne umem da zaspim. Samo zatvorim oči

Jedna i neponovljiva...yugaya!

Retko osetim ožiljke duše na ljudima koji gostuju kod Opre na kauču. Dok ih gledam kako prosipaju utrobu pred auditorijumom javnosti koja će zatim, zajedno sa njima, po krvavim i smrdljivim iznutricama lešinarski prebirati i zagledati sadržaj poslednjeg obroka mogu da večeram, lakiram nokte, preslažem veš. Ne tvrdim da oni žigosani belegom disfunfcionalnog odrastanja koji svoje demone isteruju na taj način ne potiču iz loših priča, niti da su njihove priče manje loše od onih na koje ja reagujem - a koje nisu nikad tamo na bakteriološki ispravnom nameštaju ispričane - samo je takva gledljiva i artikulisana rečima i saopštena do u najmanji detalj konkretna trauma iz detinjstva meni daleka i ne tera me da kidam sa sopstvenih rana konce i nanovo ih otvaram.