Ovo je blog u četiri ruke. Moj muž je baba Evdokija, a ja sam Djina.

     Je li, ženo, koje koje je to godine bilo? '93-te, četvrte? Onomad kad smo bili mladi i lepi i nismo u sred noći vodili decu u Tiršovu da prime urbazon...To je bilo ono vreme kada je Avramović izmislio novi dinar, a mi u pozorište išli kad dobijemo karte preko radija. Je l' se sećaš kako smo se smejali kada smo videli oglas za posao? Pola strane u „Politici" - Firma „Po.Bo." traži operatere na računaru i sad neki nenormalni uslovi koje daju, a traže standardno - magistraturu, 100

Jedan te isti. No, deca, kao što isti crtani gledaju sedam dana zaredom, po tri puta dnevno, tako hoće da idu u isti cirkus.Valjda ih smiruje ideja da je bar nešto isto, u svetu koji se neoprostivo brzo menja pred njihovim malim očima.
Svake godine je šatra sve manja, i sve je manje cirkuzanata, i posetilaca...šteta...i olinjalih životinja...to baš nije šteta.
Karte su neoprostivo skupe (za nas posetioce) i neoprostivo jeftine za njih...prave umetnike. Ja bih uvek više platila cirkuskog artistu nego glumca u reklami za uloške. No, ja o parama inače nemam pojma, pa zaboravite.

Išli smo sinak i ja.