Izraelska vlada od 2002. godine na Zapadnoj obali gradi betonsku barijeru kako bi se odelila od Palestine. Njom su okruženi palestinski gradovi i sela, presečene komunikacije i razdvojene porodice. Zid je visok osam metara, dvostruko je viši od Berlinskog zida. Dužina betonskog zida, prema planovima, iznosila bi oko 700 kilometara. Danas ona iznosi 650 kilometara. Posle Kineskog zida, to je drugi po veličini objekat stvoren ljudskom rukom koji se može videti iz svemira.

Srbijom od 2003. godine vlada Koštunica menjajući partnere koji ga podržavaju i održavaju na vlasti. Zid koji on personifikuje ne može se videti iz svemira. On se vidi samo iz Srbije. Zid koji gradi oko nas, ovu memlu koju dišemo kroz miris koalicionih sporazuma i skupštinskih rezolucija, koje je godinama donosio sa svojim partnerima u vlasti, osećamo samo mi. Bilborde i molebane kojima, kao zatvorenici u sopstvenom stanu, prisustvujemo gledajući njegove televizije, vidimo samo mi. Mi smo unutar zida. Čujemo ga samo mi.

Ovaj zid, kada bude završen, ostaviće Palestince sa samo jednom polovinom Zapadne obale unutar izolovanih, nesusednih, zazidanih enklava. Izrael tvrdi da je ovaj zid neophodan kako bi se zaustavili napadi palestinskih bombaša samoubica. Zid se ne gradi radi bezbednosti. Gradi se zbog ukopavanja okupacije i aneksije velikih delova palestinske zemlje. Izgradnja zida koštala je 3 miliona dolara.

Ovaj Koštuničin zid, kad bude završen, ostaviće građane Srbije sa samo 85% teritorije unutar izolovanih i međusobno suprotstavljenih i od sveta ozidanih enklava. Vlada Srbije i Predsednik tvrde da nam je Zid, po ugledu na izraelski, neophodan.

OBAVEŠTENJE: Blogerke i blogeri,

moderacija je zatvorila blog za komentarisanje bez konsultacije sa mnom. Očigledno je da je svima koji su trolovali u nedogled pošlo za rukom da daju dobar razlog uredništvu koje je odlučilo da obriše preko 150 komentara i blog u pola noći zatvori. Nemam ništa više da kažem, vidimo se na sledećem blogu...

intro: Glasam za Biljanu 11. maja. Pored toga, hteo bih da ovde napravimo arhivu predloga, pohvala, primedbi, saveta budućoj/ćem gradonačelnici/iku, počev od danas. Blog će biti otvoren za komentarisanje do kraja kampanje.Ovo uključuje i komentare na(dosadašnje i buduće) medijske nastupe kandidatkinje i kandidata.

Đilas, Vučić, Obradović, Popović. Prvo – potpuno sam nezainteresovan za slušanje demagoških obećanja koja me, iskreno, vređaju. Ta obećanja koja vređaju inteligenciju svakog stanovnika Beograda, to – 650 vrtića, 203 mosta, 89 bazena, 367 novih autobuskih linija, 500 linija nepostojećeg metroa (važno je pritom da li je teški ili laki) i 148 miliona novih radnih mesta smo već čuli i videli. Mislim, smešno je. Zaključak je da su, svako u svom resoru – potpuno nesposobni da bilo kakvo obećanje koje nam kao maloumnicima daju, zapravo i ispune.

Koliko godišnjica nerazjašnjenih političkih ubistava u ovoj zemlji obeležavamo? U kakvoj to državi živimo i šta rade institucije? Ko je odgovoran?

Obzirom da niko još uvek nije postavio blog o ovoj važnoj i društveno obeshrabrujuće-depresivnoj temi, a pre svega tragičnoj po živote ubijenih i njihovih porodica, koristim priliku da u dva dana napišem dva bloga. Zaboravljamo li koji je danas dan? Jedan čovek je izašao u šetnju na Uskrs 1999. godine. Vraćajući se kući mučki je ubijen na njenom pragu. Istina o tome ko ga je i zašto ubio se još uvek ne zna. Čovek se zove Slavko Ćuruvija.

NI JEDNO ubistvo niti pokušaj atentata na novinare u Srbiji nije razotkriven. Dada Vujasinović, Milan Pantić, pre godinu dana pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića. Ubice Zorana Đinđića znamo, ali ne znamo organizatore niti inspiratore. Ubistvu Slavka Ćuruvije koje se dogodilo pre 9 godina na današnji dan prethodio je tekst u Ekspres politici pod naslovom "Ćuruvija čeka bombe", koji je u javnosti tumačen kao nagoveštaj ubistva.

Na teritoriji Beograda je u prethodna dva meseca registrovano preko 130 lažnih dojava o postavljenju bombi. Osnovne i srednje škole, prema statistici MUP-a, prednjače u lažnim dojavama, zatim slede Mekdonalds restorani, Palata pravde (8 dojava u prethodnih mesec dana), B92, redakcija lista Gazeta, Telekom Srbija, Merkur, Metro, Idea, ambasada Nemačke i pumpa OMV. Na listi su i Treći i Četvrti opštinski sud u Beogradu, ali i sudovi, osnovne i srednje škole širom Srbije (brojne lažne dojave o bombi u Novom Sadu, Smederevu, Jagodini, Zrenjaninu, Kragujevcu, Nišu, Leskovcu). Naravno, kada se ovakva dojava primi, objekat mora biti evakuisan.

Svi znamo da 11. maja i građanke i građani Beograda biraju odbornice/ike za Skupštinu grada, opredeljujući se za liste koje su predložile političke stranke. Za one koji ne znaju, a voleli bi da saznaju, napisao sam ispod sve ono što bi moglo (i trebalo) da pomogne u razumevanju nadležnosti gradskih vlasti i buduće/g Gradonačelnice/ika Beograda.

11. maja, biraćemo ukupno 110 odbornica i odbornika koji će dobiti svoje mesto u Skupštini grada, koja je, po zakonu o glavnom gradu, najviši organ grada Beograda koji vrši osnovne funkcije lokalne vlasti utvrđene Ustavom, zakonom i Statutom grada.

Eto ja, na primer, pojma nisam imao koje su zapravo ingerencije Grada, Gradonačelnice/ika, Skupštine grada ili Gradskog veća po novom Zakonu o Glavnom gradu. Verovatno i među vama ima onih koji bi na testu iz poznavanja ove materije sigurno pali. Vreme je za promene, vreme je i za promenu našeg znanja o gradu u kome živimo.

Nije me mrzelo, pročitao sam dva zakona, pretražio brojne internet strane i napisao blog.

Pred vama je moj mali doprinos - kratki vodič kroz osnovne podatke o Beogradu, regulativu Grada Beograda, njegove institucije, načine neposrednog učešća građanki i građana Beograda u ostvarivanju lokalne samouprave i hronologiju dosadašnjih Gradonačelnica/ika Beograda. Na samom kraju, tu su i linkovi ka, do sada prihvaćenim, izbornim listama za odbornice/ike na predstojećim izborima.

Srbija - katastrofa jedne politike

U studiju: Biljana Srbljanović, Svetozar Cvetković, Milan St. Protić, Ivo Josipović, Drago Roksandić

sagovornici: Mirjana Karanović, Vuk Drašković, Staša Zajović, Svetlana Lukić, Lila Radonjić, Ivan Andrić, Nenad Prokić, Srbijanka i Mila Turajlić, Andreja Premate, Simon Simonović.

Gde 2-go može početi kampanja do na blogu?

Politička pozadina atentata na premijera Srbije dr Zorana Đinđića, čini se, ovih dana opet dobija na sve većem značaju. Pričom o uticajima medijske kampanje koja je Đinđića za života (ali i posle smrti) satanizovala proizvodnjom laži i koja je, bez sumnje, učestvovala u kreiranju atmosfere koja je, na kraju, rezultirala atentatom niko sem časnih izuzetaka nije bavio. To su radili i danas rade oni ljudi, najbliži saradnici ubijenog premijera, ali i njegovi brojni poštovaoci koji nisu dozvolili da se ova strana atentata zataška i zaboravi. Ovih dana je posebno zanimljivo prisustvovati početku još jedne kampanje usmerene direktno protiv Đinđićevih najbližih saradnika, da ne kažem Bebe Popovića (mada nije isključeno da će se i drugi uskoro pomenuti), a po mom shvatanju – i indirektno protiv, pre 5 godina ubijenog Đinđića. Optužbe koje Aleksandar Tijanić, bivši savetnik za medije bivšeg predsednika bivše Jugoslavije, Vojislava Koštunice, stavlja na teret Vladimiru Popoviću i (za sada) NN ministrima vlade Zorana Đinđića, čekale su da prođe 3 godine od vremena kada je bilo logično da budu predočene Specijalnom sudu (u to se vreme Sud bavio ovim pitanjima). Da ne ostane dužan u vezi sa NN ministrima (ipak se radi o ozbiljnim optužbama), Tijanić ih je opisao: «Imate dva bivša ministra koji ne zatvaraju usta o Zoranu Đinđiću gostujući po raznim televizijama. Jedan je nizak, proćelav i žut, a drugi visok, ćelav i crn. Pitam ih zašto onda, ako su bili svesni opasnosti, nisu rekli da ta grupa hoće da ga ubije. Mogli su da kažu: «Nećemo da budemo ministri jer, ti Zorane, nećeš da se štitiš, a mi nećemo da nosimo tvoju krv na rukama!» (ko nije shvatio, radi se o Žarku Koraću i Vladanu Batiću)

Imamo mogućnost da se podsetimo nekih reči, jer rukopisi ne gore. Prvo reči specijalnog tužioca izrečenih u Insajderu, zatim optužbe Aleksandra Tijanića i na kraju nekih reči koje smo, možda zaboravili, a koje su izgovorene pred i nakon atentata.

Pa da onda vidimo ko je lud, a ko zbunjen.

Na petogodišnjicu ubistva Dr Zorana Đinđića, otputovao sam na nekoliko dana van Beograda. Zašto sam odabrao baš taj dan za putovanje, ne znam. Uspeo sam samo da pročitam brojne blogove na ovu temu, dve nedelje pre toga napisao sam svoj i tu se moj napor završio. Ono što je ostalo je bes. Potpuno nekonstruktivno izgladnelo osećanje koje ždere svaku misao čime postaje još više gladno.

Začarani krug u kome sam se vrteo, sva lica i reakcije koje sam tek usput opažao stapali su se u jedno jedino osećanje besa obavijeno nekom čudnom bezvoljnošću. Ljutnja i potreba da ošamarim svakog čoveka pored koga sam prolazio, a koji se po rezultatu mog odokativnog senzora nije mislima bavio temama kojima sam se ja bavio tog jutra obuzeli su me tako snažno da sam se posvađao sa prodavačicom na trafici na BAS-u.

Žena dosadnog izgleda i mirne naravi, ni kriva ni dužna, prokomentarisala je da je jutro lepo i pitala me gde putujem. Drsko sam joj uzvratio, obzirom da je očigledno ovaj dan nije previše doticao, niti je o njemu mislila - kako bih voleo da putujem daleko odavde, daleko iz ove zemlje, bar na odmor, ali da ovaj put, na žalost - neću odmaći daleko. Kao da je jedva dočekala, uzvratila mi je opaskom da je ipak kod nas najlepše. Sasuo sam joj, ni krivoj ni dužnoj, u lice izveštaj iz emisije «Dogodilo se na današnji dan» koja se neprekidno reprizirala u mojoj glavi, koji ni po čemu ne dokazuje da je kod nas najlepše i koji upravo dokazuje suprotni stav od onoga koji je ona iznela. Ostala je da me nepomično posmatra, pomalo se smešeći.