B92 Blog

 +YOUTUBE SNIMAK

Uprkos svim elementarnim nepogodama i preprekama u 18.30 stižem iz Beograda preko Male Krsne u Pančevo na promociju Peščanik FM10.

Na ulazu desetak policajaca, što u civilu što u uniformi. Vidim, biće možda frke. Vidim takođe, grupe ljudi unutra i spolja, čekaju da uđu. Nigde prepoznatljivih Naših i njihovih, nema na prvu nepristojinih ljudi - sve neki fini svet. Panično ulazim u salu i zauzimam prvo mesto u prvom redu prvi put u životu. Uvek sedim negde po sredini, al' računam - slikaću mobilnim telefonom, valja da budem blizu.

Posle 15 minuta, sala Studentskog u Pančevu puna do poslednjeg mesta. Ljudi stoje na balkonu i tamo gde je za stajanje bilo mesta. Puno. Muzika za đuskanje, svi se smeše, sevaju blicevi, kamere, novinari. Graja prestaje u trenutku kad ulaze Ceca 1, Biljana, Milutin Petrović i gospodin - domaćin, čije ime nisam zapamtio i kome se ovom prilikom izvinjavam (ja sam ipak bloger, nisam novinar). Za njima, nekako skromno, ide Srđa Popović koji odbija da se popne na scenu već improvizuje svoje sedište i seda na neku, usput pronađenu stolicu u publici. Promocija kreće. Ceca 2 već piše nešto iz prikrajka.

Okrećem se, u neverici, da pogledam kako se ljudi ponašaju i ima li sumnjivih. Nema. Kažem vam - sve neki fini svet. Iza mene ceo red žene, iza njih petorica momaka, iza njih dva bračna para i starija gospođa. Na balkonu mladići i devojke. Tu pored stoje neki u odelima i žutim džemperima na romboide, ozbiljni ljudi. Pored njih baka i deka sa drugaricom, i tako redom. Divno, mislim. Konačno će promocija (posle odvratnih iskustava u Aranđelovcu i Futogu) proći bez incidenata.

Pišem ovo danas, jer kad pomislim na ovaj dan 2003. godine pomislim na to koliko je sve moglo da bude drugačije. Koliko bih danas, da Zorana nisu ubili, razmišljao drugačije o svojoj budućnosti. Koliko bi Srbija drugačije izgledala. Koliko bi nam bilo bolje. Za tačno dve nedelje, u sredu 12. marta, navršiće se 5 godina od ubistva dr Zorana Đinđića i pokušaja ubistva evropske Srbije koja se trenutno nalazi krvava i raskomadana (doduše u novim patikama) u jednoj neimenovanoj ruskoj klinici. Pacijent je van životne opasnosti, ali je njegovo stanje i dalje nestabilno.

Za ovih 5 godina, nismo uradili ništa. Od nas nisu ništa ni tražili sem da budemo glupi, gluvi i slepi pored očiju. Ponižavani smo, ugnjetavani, prevareni, pljunuli su nam u lice i ubice i inspiratori svojim izjavama i postupcima. O ubistvu ne znamo ništa. Međutim, postoji grupa divnih ljudi se trudi da to ispravi.

Grupa, kojoj ja aplaudiram i kojoj se divim se zove (moj naziv) «Peščanikov tim za otkrivanje istine o ubistvu Zorana Đinđića». Hvala vam ljudi.

Ta grupa nas zove da joj pomognemo. Koliko možemo i ako možemo. Ja kažem da moramo da im pomognemo. Da treba da im pomognemo, ako smo ljudi. Da treba da se odreknemo paklice cigareta ili jednog evra koji bismo potrošili na ko zna šta. Ja se jedino pouzdam u njih.

Ja čekam taj film i nudim svoje vreme i šta god zatreba da se taj film snimi. Meni je taj film potreban. Meni je potrebna ta istina koju kriju od nas. Meni je to važno.

Obzirom da već danima slušam kako je jedino što nam preostaje da se, postiđeni nedavnim događajima, smejemo sami sebi, što je u našem društvu postao novi mit u koji verujemo (s kojim se ja duboko ne slažem i predlažem drugačije odgovore na pitanje «Šta ćemo sad, posle svega?»), odlučio sam ipak da učestvujem u ovom nastojanju u čemu me je inspirisao Rejmon Keno svojim delom «Stilske vežbe».

Ne mislim da je vreme da se smejemo, već da se uozbiljimo kao građani i da na izborima pokažemo neslaganje sa pogrešnom politikom koja ovo društvo vodi munjevito ka dnu. Ono što ipak, sad i ovde, možemo sebi da priuštimo jeste da se smejemo našim omiljenim likovima iz vrha vlasti i javnog života, njihovim saopštenjima, koja nisu smešna već ozbiljno zabrinjavajuća po našu budućnost.

Ja sam to uradio ovako.

Modifikovao sam ugao posmatranja i napravio od vesti sa ličnog web sajta našeg premijera, našeg voljenog premijera, sprdnju, što ona suštinski već jeste. To sam učinio naizmeničnim ubacivanjem dve proste rečenice u osnovni tekst. Ovo je link stvarne vesti koju bi trebalo prvo pročitati (mada je znate napamet), a zatim pročitajte novu - mnogo zabavniju. Predlažem da ovo uradite sa bilo kojom izjavom Vama omiljenog «predstavnika građana» ili sa bilo kojim člankom iz novina.

Juče se dogodilo se to da je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. Reakcije su bile očekivane. «Mafijaška država», «Kvazi država» «Grupa kriminalnih bandi i terorista» od danas suvereno vlada Kosovom, kako kaže novi menage a trois, Predsednik, Premijer i Vođa najveće opozicione partije. Oni su od danas jedan front. Predvodnici uništavanja Beograda i krivci za kolektivni kućni pritvor Beograđana.

I to je bilo očekivano. To nekog može da ljuti ili ne, ali to se dogodilo. Neko može biti iznenađen ili ne, razočaran ili ravnodušan, ali to se i očekivalo.

Ono što nije bilo očekivano je da će Beogradom zavladati huliganske bande. Nova Vlada Republike Srbije. Novo ministarstvo pravosuđa, policije, vera, obrazovanja i svih drugih resora.

Dragi drugari,

u svetlu nedavnih događaja, u strahu od totalitarizma, izolacije i vanrednog stanja koja nam preti, u senci zla koje se nadvilo nad ovim gradom i širom Srbije, pozivam vas da se grohotom nasmejete! Usaglasili smo se jednom da smeh topi zlo.Ne dozvolite da nas uguraju nazad u plač i mrak. Nasmejte se. Evo male pomoći.

Sad ide onaj deo koji uopšte nije smešan.