Prvo su advokati podigli svoju pobunu protiv fiskalnih kasa, blokirajući rad sudova u znak oštrog protesta protiv uvođenja transparentnosti u tokove novca. Advokatska komora je čak vršila pritisak na svoje članove da učestvuju u kočenju sudskih postupaka. Zatim su taksisti pošli primerom svojih pravnih savetnika - i oni su odbili da prihvate fiskalne kase i blokirali su grad svojim protestima. Ni jedni ni drugi nisu baš naišli na simpatije građana koji uredno plaćaju svoj porez.

Naravno, ovo nije kraj spiska boraca protiv transparentnosti poslovanja. Ove nedelje je taj oslobodilački pokret dobio akadmski karakter: u isti koš sa taksistima i advokatima hitro su uskočili i uvaženi profesori državnih univerziteta. (Postoje još i njihovi duhovni uzori, ali o tome na kraju teksta.)

Tako su akademska zajednica i taksisti, kao onomad Don Kihot i Sančo Pansa, krenuli u svoj plemeniti pohod - ali ne na vetrenjače, već na fiskalne kase...

Kruži anegdota da se Patrijarh Pavle jednom prilikom, uoči sastanka Sinoda, zagledao u desetine crnih limuzina i džipova sa zatamnjenim staklima, parkiranim ispred Patrijaršije. Svoje saradnike je upitao čiji su to automobili. Kada su mu odgovorili da su se njima dovezle vladike, Pavle je prokomentarisao: „A šta bi tek bilo da se nisu zavetovali na skromnost?"

Vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda), pominjan kao jedan od kandidata za patrijarha, ovoj pojavi je dodao sasvim novu dimenziju izgradnjom svog luksuznog dvora u Bijeljini, poznatog kao „Srpski Versaj".

Dajući intervju dnevnom listu Press, vladika Vasilije na pitanje o potrebi za tolikim luksuzom kaže:

  - Molim vas?! A šta ja to treba da radim?! Pa, zar treba sve to, sve te stvari i nameštaj da iznesem na lomaču i spalim?!
  - Pogledajte samo kako druge vladike žive?! A pominju samo mene! Preterali su stvarno!

Da bismo videli ko i koliko preteruje, držaćemo se stare mudrosti koja kaže da slika govori više od 1000 reči.

Predstavljam vam skromnu rezidenciju vladike Vasilija, "Srpski Versaj":

Širom sveta je paintball odavno popularan kao razonoda. Kolege, prijatelji, rođaci se podele u dva tima, a zatim se jure po terenu nalik na scenografiju igrice Mortal Combat (ili pre: Counter Strike) i pucaju jedni na druge iz vazdušnog oružja, koristeći kuglice farbe umesto metkova. Rečju, oružje protiv stresa...

E, vidite, Japanci su i u ovom polju otišli dalje od ostatka sveta i do detalja razvili nešto što bismo za ovu priliku mogli nazvati: roll-play paintball. Drugar iz Hongkonga mi je poslao par iznenađujućih fotografija iz njegovog dela sveta. Evo kako ih je inspirisalo aktuelno hrvatskosrpsko/srpskohrvatsko zveckanje diplomatskim i međunarodno-pravnim arsenalom:

 A pogledajte onog dole, maskiranog u čiča Dražu:

U ponedeljak uveče je u svojoj 100-oj godini preminula Mip Gi (Miep Gies), poslednja preživela među zaštitnicima Ane Frank (Anne Frank) i žena koja je sačuvala njen dnevnik, živi spomenik stradalima tokom Holokausta i strahota Drugog svetskog rata.

Gospođa Gi nije tražila priznanja za to što je, zajedno sa svojim suprugom i troje drugih, skrivala Anu Frank, njenog oca, majku, stariju sestru i četiri druga holandska Jevreja tokom 25 meseci nacističke okupacije Amsterdama. Ali njen plemeniti čin je postao poznat u javnosti tek nakon objavljivanja njenih memoara.

Kada je Gestapo otkrio skrovište u kancelariji Otoa Franka, 4. avgusta 1944. i uhapsila osmoro stanara koji su se tamo skrivali, iza njih je ostao samo Anin dnevnik. Rukopis pripoveda o životu u toj prostoriji iza pokretne police za knjige i o intimnim mislima i nadama mlade devojke. Gospođa Gi je spise skupila i sakrila ih, nepročitane, nadajući se da će se jednog dana Ana vratiti i tražiti ih natrag.

 

Najave i akti nasilja, zbog kojih je zabranjeno održavanje Povorke ponosa u centru glavnog grada Srbije, zbog kojih je više ljudi prebijeno, zbog kojih je Bris Taton tragično preminuo, zbog kojih građani više ne mogu bezbedno da se kreću ullicama gradova, jasno govore o snažnoj potrebi da se napravi širok front u borbi protiv nasilja. Prvi korak je da građani uzmu natrag ulice svojih gradova od grupa i pojedinaca koji seju mržnju, zastrašivanje i smrt. Sledeći korak će biti da institucije pokrenu i uspešno sprovedu postupke protiv pojedinaca, grupa i organizacija koji najavljuju i vrše nasilje.

(UPDATE 1: Saopstenje Koalicije mladih protiv nasilja povodom najave pripadnika organizacije "1389" da planiraju da se pojave na skupu.)

Predsednik Vlade Republike Srbije, Mirko Cvetković, se u subotu ujutro lično sastao sa članovima OO Povorke ponosa i tom prilikom im ukazao čast tako što im je svojeručno predao jedno važno Rešenje potpisano od strane direktora policije, Milorada Veljovića.

Budući da je u medijima prethodno osvanula vest kako Vlada podržava Povorku ponosa, a Ministarstvo unutrašnjih poslova mesecima uverava da bezbednost u Srbiji i glavnom gradu drži pod svojom kontrolom, sadržaj ovog Rešenja je bio iznenađujući. Rešenje kaže da skup koji ta Vlada podržava ne može da se održi u centru glavnog grada zato što Ministarstvo unutrašnjih poslova i druge bezbednosne službe ne uspevaju da garantuju bezbednost svojih građana. Izvršna vlast Srbije, oličena u njenom premijeru, i bezbednosne službe, oličene u direktoru policije, stavili su na papir priznanje da ne vladaju ulicama glavnog grada svoje zemlje. Za to vreme, ministar unutrašnjih poslova i drugi čovek Vlade, Ivica Dačić, šmugnuo je iz zemlje dok se stvar ne smiri. Kakav obrt samo 24h pred najavljeni dogadjaj!

Ovo priznanje praćeno je šokantnim potvrdama, u vidu vesti o premlaćivanju stranih državljana u centru Beograda.

Pre nego što vlast u svim svojim granama i na svim nivoima počne javnu raspravu o tome koje mere treba preduzeti, neophodno je utvrditi - KO JE ZA OVAKVO STANJE ODGOVORAN?

Ove godine, udarne javne manifestacije onoga što neki nazivaju „Prvom" i „Drugom" Srbijom deli samo nedelju dana razlike. Da li to znači da su se konačno približile jedna drugoj? Fraza o ideološkoj, kulturološkoj, vrednosnoj i kakvoj-sve-ne podeli na dve Srbije je već uveliko izlizana, ali izgleda da je jednako aktuelna. Mada mi se isprva nije tako činilo.

Zaista sam se obradovao kada sam čuo da desničarke organizacije Dveri i Srpska mreža kao odgovor na organizovanje Povorke ponosa pozivaju na uzdržavanje od fizičkog, pa i verbalnog nasilja. Za razliku od destruktivnog i ofanzivnog načina suočavanja sa neistomišljenicima, kako je to bilo 2001. godine, ove organizacije su ponudile drugačiji i odgovoran model nastupa u javnosti - odlučili su da se ne bave pukom negacijom ideja neistomišljenika, već da nastupe sa pozitivnom promocijom sopstvenog svetonazora. Pomislih, eto naznaka rađanja slobodne države: da niko nikom ne psuje mater, ne poziva na linč, na progon, na smrt, na zatiranje semena i plemena... Nego različite društvene grupe sprovode svoje političke agende i organizuju podršku društva za ostvrivanje ideala u koje veruju. Jedni organizuju Porodičnu šetnju, drugi Povorku ponosa, treći štrajkove solidarnosti itd. Čak sam mislio da se pojavim na toj Porodičnoj šetnji, da podržim ovakav pristojan način zastupanja stavova, bez ulaženja u rasprave na relaciji tradicija-progres, porodica-pojedinac, nacionalno-mundijalno, sveto-profano... Izgradnja političke kulture pre svega znači izgradnju odgovarajuće forme političkog i društvenog delovanja, gde se spor svodi na sučeljavanje mišljenja, a ne psovki i kamenica. 

Međutim, onda sam video saopštenje i izjave organizatora u kojima se navodi da nije poželjan dolazak pripadnika LGBT populacije, jer se to smatra provokacijom... Ali šta bi onda značio moj odlazak tamo?

Kako je najavljeno, na dnevnom redu zasedanja Narodne skupštine naći će se Predlog zakona o zabrani neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašistički simbola i obeležja, koji su podneli poslanici LSV po hitnom postupku (u atačmentu).

Vladajuća koalicija i deo opozicije su se, priča čaršija, preliminarno usaglasili oko usvajanja ovog zakona. Ipak i dalje ima protivnika zabranjivanju fašističkih/nacističkih manifestasija i obeležja. Jasno je da ima glasova i za i protiv ovog zakonskog rešenja, međutim indikativno je što jedne od ovih glasova često prate povici, a za povicima zatim polete kamenice, palice, sevnu baklje i molotovljevi kokteli. Bije ih glas, da njihov glas bije.

Takav „glas upozorenja“ već godinama odzvanja ulicama gradova Srbije i zuri u građane sa tzv. Proglasa neprijateljima:

„Ima još mnogo onih koji moraju da čuju glas srbstva. To je pre svega glas upozorenja. Otačastveni pokret Obraz možda ne može fizički da uništi sve zlo koje kidiše na srbski narod, ali će, dokle god postoji, neprestano i neućutno na njega ukazivati i protiv njega se beskompromisno boriti.

Još jednom upozoravamo sve srbske neprijatelje i pozivamo ih: pokajte se za svoja zlodela, inače za vas neće biti ni Božje ni ljudske milosti“ (www.obraz.rs)

 

 

Ušli smo sa regularno kupljenim kartama na jučerašnju premijeru nagrađivanog filma „Milk" u prepunoj Velikoj dvorani Sava centra, koja je u za tu priliku primila preko 3000 ljudi. Tokom standardnog komešanja koje prethodi svakom početku projekcije, prišli smo prvim redovima i stali sa strane sa vrlo jednostavnim planom, koji je smišljen samo nešto više od desetak minuta pre ulaska u salu. Obezbeđenje nas je uočilo iz daljine i držalo nas na oku. U pitanju je gala događaj bez premca, ispred Sava centra su parkirani skupi automobili i minibusi sa policijom, a u publici su primećene mnoge VIP ličnosti: ministri, šefovi poslaničkih grupa, TV lica... Svetla su zatamnjena, počinju prve scene uzbudljivog filma, a Boris Milićević, predsednik Gej strejt alijanse (GSA), izlazi na binu sa krišom unesenim megafonom. Za njim ide nas dvadesetak, uglavnom prijatelja i aktivista raznih organizacija. Poređali smo se na binu nasuprot publici i projektoru koji nam je išao u oči, bacajući senku na ogromno platno iza nas, a megafon je zakrčao: „Zaustavite projekciju i upalite svetlo"! 3000 ljudi nas je nemo gledalo iz svojih sedišta...

Država je ove godine izdvojila sredstva za stipendiranje čak 500 domaćih studenata koji su upisali studije na nekom od univerziteta u zemljama EU, uz obavezu da se nakon završetka studija vrate u Srbiju. Svrha ovih stipendija je klasična investicija - ulaganje u obrazovanje stručnjaka koji će po povratku u našu zemlju, primenom znanja i veština stečenih na referentnim ustanovama u inostranstvu, doprineti razvoju Srbije. Nacionalni projekat par excellence!

Kad, ne lezi vraže, sve je pošlo naopako - ciljevi ostali zatureni, sredstva ostala nepotrošena, stručnjaci ostali bez usavršavanja, a zemlja će, izgleda, ostati bez stručnjaka... Dakle, priča je sledeća: