EXIT je postao meta napada, i to meta hakerske grupe koja sebe naziva Albanian Cyber Army. Albanski hakeri su preuzeli zvaničnu Fejsbuk stranu EXIT-a, koja broji preko 100.000 fanova. Međutim, ovaj napad se desio u zanimljivom trenutku za poznati srpski brend...

Proteklih nedelja hiljade ljudi je prošlo kroz lični pakao kada im je prirodna katastrofa potopila kuće i u naletima bujica odnela najvredniju imovinu, a njihove porodice izbacila u prihvatne centre širom Srbije. Žrtve u ovim kolektivnim centrima ostale su bez odeće, obuće, osnovnih higijenskih sredstava, pa i hrane i čiste vode. Povrh svega, ovi ljudi ostali su bez osnovnog osećanja sigurnosti. I to je prva snažna trauma koju su tih dana doživeli.

Rad mnogih volontera i volonterki je žrtvama poplava omogućavao da prežive dok se ne stvore uslovi da se vrate u mulj i vlagu svojih kuća i okućnica. Jedni su kuvali hranu, drugi su prikupljali i donosili suvu presvlaku, dok su treći pružali profesionalnu psihološku podršku kako bi žrtve, dok su najranljivije, skupile snagu da prebrode posledice koje je potop ostavio u njihovim životima.

A onda je ove ljude zadesila druga vrsta katastrofe -- za koju nije odgovorna priroda, već funkcioneri Grada Beograda. Gradska vlast je sasvim iznenadno i prisilno izmestila žrtve poplava iz prihvatnog centra u hotelu "Slavija" u devastirane, neuslovne i zarazne barake u Krnjači. Kada su ih potrpali u autobuse, niko od ugroženih nije znao gde ih voze, šta ih tamo čeka, niti zašto ih premeštaju tako grubo kao da su vreće peska, a ne ljudi. To je druga velika trauma koju su tih dana doživeli.

 (Kolektivni centar za žrtve poplava u Krnjači)

Slušali smo mnogo o tome da je neki čuveni bivši kancelar Alfred Guzenbauer uslišio molbu države Srbije da joj bude savetnik i promoter u inostranstvu. Ali pojavio se samo jedan tekst koji objašnjava ko je taj naš novi nadničar i šta o njemu misle van granica naših novinskih tiraža.

  

Evo par istina koje možda niste čuli o Guzenbaueru, a koje biste kao poreski obveznik ipak želeli da znate...

Ako građani Srbije nisu motivisani da u većem broju izađu na izbore, šta bi ih motivisalo da izađu na ulice?

Na izbore većina ljudi ne izlazi, iako se tom prilikom potroše čitavi milioni na PR i medijske kampanje sa jednim jedinim ciljem - da nas motivišu da tog dana glasamo. Stranke tada podižu nekomercijalne kredite kod komercijalnih banaka u državnom vlasništvu, ministri i opštinari agresivnije zajašu "svoja" javna preduzeća i državne medije, privatni korisnici državnih subvencija subvencionišu troškove stranačkih kampanja, a redovni dobitnici javnih tendera džentlmenski doniraju po koju šušku u kešu (već prema ostvarenim prihodima). U toj sivoj zoni, stranke prikupe pravo bogatstvo na načine koje ni Agencija protiv korupcije ne stiže da mapira. Naravno, povrh toga, naše stranke ogromna sredstva dobijaju sasvim legalno i transparentno - direktnom dotacijom iz državnog budžeta.

Svi ovi, kako "kreativni" tako i legalni, prihodi naših stranaka i njihovih funkcionera vode do jednog jedinog nepresušnog izvora, a to je - naš novčanik.

Prvo su advokati podigli svoju pobunu protiv fiskalnih kasa, blokirajući rad sudova u znak oštrog protesta protiv uvođenja transparentnosti u tokove novca. Advokatska komora je čak vršila pritisak na svoje članove da učestvuju u kočenju sudskih postupaka. Zatim su taksisti pošli primerom svojih pravnih savetnika - i oni su odbili da prihvate fiskalne kase i blokirali su grad svojim protestima. Ni jedni ni drugi nisu baš naišli na simpatije građana koji uredno plaćaju svoj porez.

Naravno, ovo nije kraj spiska boraca protiv transparentnosti poslovanja. Ove nedelje je taj oslobodilački pokret dobio akadmski karakter: u isti koš sa taksistima i advokatima hitro su uskočili i uvaženi profesori državnih univerziteta. (Postoje još i njihovi duhovni uzori, ali o tome na kraju teksta.)

Tako su akademska zajednica i taksisti, kao onomad Don Kihot i Sančo Pansa, krenuli u svoj plemeniti pohod - ali ne na vetrenjače, već na fiskalne kase...

Trenutno na usvajanje zakona u Skupštini Srbije najviše utiču tri faktora: stranke, službenici u javnoj administraciji i korporativni lobiji. Međutim, uvođenjem onlajn javnih rasprava, u proces donošenja zakona trajno bi se uveo još jedan faktor: necenzurisani pritisak javnosti, tj. građana.

Zato široka koalicija organizacija i institucija zahteva temeljnu promenu rada Narodne skupštine. 

Evo klasičnog primera zašto nam je ova promena neophodna...

Uputstvo novinarima sa Zapada o tome kako da pišu o Balkanu -- gošća Bloga B92, Lily Lynch, glavna urednica magazina Balkanist: 

 

Photo credit: thepeaksofthebalkans.com 

Počnite sa nekim dramatičnim, nejasno opasnim prizorom. Na primer, tamo gde “okomite litice strmoglavo hitaju direktno u more”, gde zjape “vampirske čeljusti krečnjačkih vrhova”, ili gde je “lepota nadahnuta opasnošću”. Čak i u ovoj eri evro-atlanskih integracija, opisi Balkana bi još uvek trebalo da zadrže utisak teške slutnje, ili još bolje, zla. Planine regiona su “proklete”. Predeo izgleda kao da je “njegovu površinu bog izrovao sopstvenim noktima”. Njegova topografija izgleda kao “đavolja rabota”. Ili:

“Biblijska dolina suvih kostiju, možete zamisliti, leži negde između Knina i Obrovca”.

Obavezno postavite sebe, novinara sa Zapada, u sam centar priče.

Na prvi pogled, srpski žandarmi izgledaju kao nepopravljivi romantičari koji spasavaju damu u nevolji, u čijim očima naziremo suzne obrise administrativne granice sa Kosovom. Tako pripoveda dika žandarska - general Dikić - pesnik koji u sitne sate u zagušljivoj beogradskoj folkoteci na salveti sriče reči svoje rodoljubive koračnice i lepi ih, umesto novčanica, na znojavo čelo baje iz Amadeus benda...

Drugi layer priče je krstaški rat protiv nekrsta i poruka svima koji se u njoj prepoznaju: Ako se ne plašite boga, plašićete se Žandarmerije!

 

Svi znamo da je država sabrala sav svoj autoritet, počev od predsednika Republike, preko ministra policije, Svetog sinoda SPC-a, pa sve do gradonačelnika Palme, da bi zabranila gej paradu i sva povezana javna okupljanja u Beogradu. Svi znamo i da su vinovnici povezanih javnih okupljanja, u solidarnosti sa srpskim vlastima, odustali od svojih bogougodnih i moralnopodobnih akcija - kao što je kamenovanje policije u nadi da će time ubiti ponekog pedera (lezbejke slabo pominju). Na posletku, svi znamo i to da je par euforičnih grupa danas ipak pohapšeno u pokušaju da proslave odluku državnocrkvenih velikodostojnika. Međutim, malo ko zna da je samo jedna grupa danas uspela da održi pravi javni skup, a da je pritom ne napadnu ni državni službenici sa lisicama i pendrecima, ni paradržavni službenici sa bejzbolkama i kamenicama... Dragi moji, danas je ipak održan prajd u centru Beograda.

Predsednik Vlade Republike Srbije, Mirko Cvetković, se u subotu ujutro lično sastao sa članovima OO Povorke ponosa i tom prilikom im ukazao čast tako što im je svojeručno predao jedno važno Rešenje potpisano od strane direktora policije, Milorada Veljovića.

Budući da je u medijima prethodno osvanula vest kako Vlada podržava Povorku ponosa, a Ministarstvo unutrašnjih poslova mesecima uverava da bezbednost u Srbiji i glavnom gradu drži pod svojom kontrolom, sadržaj ovog Rešenja je bio iznenađujući. Rešenje kaže da skup koji ta Vlada podržava ne može da se održi u centru glavnog grada zato što Ministarstvo unutrašnjih poslova i druge bezbednosne službe ne uspevaju da garantuju bezbednost svojih građana. Izvršna vlast Srbije, oličena u njenom premijeru, i bezbednosne službe, oličene u direktoru policije, stavili su na papir priznanje da ne vladaju ulicama glavnog grada svoje zemlje. Za to vreme, ministar unutrašnjih poslova i drugi čovek Vlade, Ivica Dačić, šmugnuo je iz zemlje dok se stvar ne smiri. Kakav obrt samo 24h pred najavljeni dogadjaj!

Ovo priznanje praćeno je šokantnim potvrdama, u vidu vesti o premlaćivanju stranih državljana u centru Beograda.

Pre nego što vlast u svim svojim granama i na svim nivoima počne javnu raspravu o tome koje mere treba preduzeti, neophodno je utvrditi - KO JE ZA OVAKVO STANJE ODGOVORAN?