Država je ove godine izdvojila sredstva za stipendiranje čak 500 domaćih studenata koji su upisali studije na nekom od univerziteta u zemljama EU, uz obavezu da se nakon završetka studija vrate u Srbiju. Svrha ovih stipendija je klasična investicija - ulaganje u obrazovanje stručnjaka koji će po povratku u našu zemlju, primenom znanja i veština stečenih na referentnim ustanovama u inostranstvu, doprineti razvoju Srbije. Nacionalni projekat par excellence!

Kad, ne lezi vraže, sve je pošlo naopako - ciljevi ostali zatureni, sredstva ostala nepotrošena, stručnjaci ostali bez usavršavanja, a zemlja će, izgleda, ostati bez stručnjaka... Dakle, priča je sledeća:

Slušali smo mnogo o tome da je neki čuveni bivši kancelar Alfred Guzenbauer uslišio molbu države Srbije da joj bude savetnik i promoter u inostranstvu. Ali pojavio se samo jedan tekst koji objašnjava ko je taj naš novi nadničar i šta o njemu misle van granica naših novinskih tiraža.

  

Evo par istina koje možda niste čuli o Guzenbaueru, a koje biste kao poreski obveznik ipak želeli da znate...

 

Nakon što je šef diplomatije Vuk Jeremić priznao da će Srbija bojkotovati ovogodišnju dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobu, digla se velika prašina. Vest da je Srbija sebe ponovo svojevoljno svrstala među zemlje koje krše ili podržavaju kršenje ljudskih prava, sevnula je u svetskim medijima i izazvala uobičajene reakcije, učvršćujući negativan imidž naše zemlje u javnosti. Naposletku, premijer Mirko Cvetković se odlučuje za "kompromisno" rešenje i na dodelu nagrade šalje ombusmana Sašu Jankovića, sa željom da time zadovolji šokiranu javnost. A naknadno Janković potvrđuje da je to učinjeno na njegovu izričitu inicijativu! Međutim, zaštitnik građana nije nosilac političke funkcije, nije član vlade, ne odgovara premijeru i praktično nije njegov "izaslanik", na način na koji bi to bio ministar, državni sekretar, ili ambasador. Što je najgore, originalna namera vlade je razotkrivena, loša vest je već obišla svet, a jedno je jasno: "Ne možete od riblje čorbe ponovo da napravite akvarijum".

Istorijski kontekst ovog vladinog postupka osvetliće naš gost autor Miloš Bogićević, postiplomac na Univerity Colege London i bivši stručni saradnik za zaštitu ljudskih prava u Kancelariji Ombudsmana za ljudska prava AP Vojvodine.

Ako građani Srbije nisu motivisani da u većem broju izađu na izbore, šta bi ih motivisalo da izađu na ulice?

Na izbore većina ljudi ne izlazi, iako se tom prilikom potroše čitavi milioni na PR i medijske kampanje sa jednim jedinim ciljem - da nas motivišu da tog dana glasamo. Stranke tada podižu nekomercijalne kredite kod komercijalnih banaka u državnom vlasništvu, ministri i opštinari agresivnije zajašu "svoja" javna preduzeća i državne medije, privatni korisnici državnih subvencija subvencionišu troškove stranačkih kampanja, a redovni dobitnici javnih tendera džentlmenski doniraju po koju šušku u kešu (već prema ostvarenim prihodima). U toj sivoj zoni, stranke prikupe pravo bogatstvo na načine koje ni Agencija protiv korupcije ne stiže da mapira. Naravno, povrh toga, naše stranke ogromna sredstva dobijaju sasvim legalno i transparentno - direktnom dotacijom iz državnog budžeta.

Svi ovi, kako "kreativni" tako i legalni, prihodi naših stranaka i njihovih funkcionera vode do jednog jedinog nepresušnog izvora, a to je - naš novčanik.

Tokom dugog razgovora sa Saidom, azilantom iz Sirije koji živi u okolini Beograda, u meni su počela da naviru sećanja iz školskih dana.

Tada, sredinom devedesetih, u moje odeljenje u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi u Beogradu, došlo je nekoliko novih đaka. Bila su to deca koja su sa porodicama izbegla iz Hrvatske i BiH. Setio sam se i prijatelja odavde koji su par godina kasnije, na prvoj godini fakulteta, pod zvukovima sirena za uzbunu odlučili da migriraju ka zapadu, u Evropsku uniju. Pomislio sam kako između naših porodica koje su bežale od ratova na Balkanu i migranata koji danas beže od ratova na Bliskom Istoku i u Africi, ima mnogo toga sličnog. Na prvom mestu, svi mi želimo šansu da vodimo bezbedan život, bez metaka, bombi i paljevina. Želimo da sa sebe skinemo oznaku neprijatelja, želimo da se uklopimo u društvo u kojem nećemo biti meta nasilja i progona.

Međutim, razgovor nas je ubrzo vratio u današnje vreme, u Srbiju. Naglo sam se podsetio koliko smo Said i ja zapravo različiti: ja sam kod svoje kuće, a on ima privremeni azil. Ja se danas slobodno šetam svojim gradom, a on se krije od protesta koje moji sugrađani organizuju protiv migranata.

 

Vojska SAD-a i Univerzitet San Dijega ispituju upotrebljivost Interneta i društvenih mreža u upravljanju vanrednim situacijama i kompleksnim krizama - i to eksperimentom na Balkanu. U tu svrhu, od 28. do 31. marta organizovaće ambicioznu simulaciju cunamija na Jadranskom moru i zemljotresa na Balkanu, i gledati kako će na krizu reagovati korisnici Interneta. U eksperimentu može da učestvuje svako ko ima pristup e-pošti, Facebook-u, Twitter-u i mobilnom telefonu, a moguće je učešće više hiljada ljudi. Da vidimo kako sve to izgleda...

Danas sam nespokojno gledao televiziju kao prosečni nenormalni građanin ove zemlje, kad me je odjednom zapahnuo nepodnošljivi smrad... Ne možete da zamislite kakav otrovan oblak je zračio iz TV aparata! Nema te smrdibube ni telesne izlučevine koja bi se gnusnije osećala od tog talasa koji je danas kružio etrom Srbije, zemlje među šljivama i njivama na brdovitom Balkanu.  

Pretendent na funkciju prvog predstavnika svih građana Srbije, ispred palate pravde u Beogradu je izjavio da će malo da preispita suđenje za ubistvo premijera Đinđića. On bi kao nosilac izvršne vlasti

 

EXIT je postao meta napada, i to meta hakerske grupe koja sebe naziva Albanian Cyber Army. Albanski hakeri su preuzeli zvaničnu Fejsbuk stranu EXIT-a, koja broji preko 100.000 fanova. Međutim, ovaj napad se desio u zanimljivom trenutku za poznati srpski brend...

Pod ovim sloganom je u nedelju 12. avgusta širom sveta obeležen Međunarodni dan mladih. Naša zemlja prvi put uzima učešće u nizu akcija i manifestacija kojima se ovaj dan proslavlja u celom svetu još od 1999. godine. Iako nemamo puno razloga za slavlje, imamo i previše razloga za skretanje pažnje javnosti

 

Ključni političari naše zemlje su u aprilu i maju mesecu ove godine bili usred pregovora o formiranju nove vlade, ali su međusobno komunicirali inkognito ili putem posrednika, a kao što znamo, ti posrednici su neretko bili i novinari sa senzacionalističkim rukopisom. Sve je izgledalo kao vrlo čudna partija pokera sa prevelikim ulogom - čudna partija, jer se njeni