Beli kamen ispred moje kuce gazili su mnogi. I zvani i nezvani. I znani i neznani. Gazili su, al’ ga zgazili nisu…

I opanci, i nadrndane vojnicke cizme. I cipele i bose decje noge. Gazili ga srecni, gazili tuzni. Neki su ga i sutirali, a neki sakupljali. Jer lep je, prelep…taj beli panonski kamen.

Blato ga je prljalo, krv ga u crveno bojila, kise su ga

 

Primakni mi draga stetoskop na grudi
Primakni i cuces sto ne umem reci
Slusaj srce moje moje srce
Ono mnogo toga ima da ti kaze


Volim te mnogo, jako
Do kraja sveta, sto bi ti rekla
Volim te i ti dobro znas
Ali ja ne umem…zaista ne umem


Pa muskarci su takvi, jasno ti je to
Lakse ce rov kopati i drva cepati

Kad su me kao malog pitali sta bih voleo da budem kad porastem, odgovor je uvek bio isti. General u penziji. I nije to slucajno…

Postoje ljudi koji u zivotu grabe. Novac, karijeru, slavu…klikere. Ja nisam od tih. Uvek sam hteo ‘leba bez motike. Zapocinjao sam svasta, zavrsio nisam skoro nista. I lepo mi je. Bar do skoro bilo.

Onda sam zapao u neke sulude misli,

Drugar moj i ja. On u meni, u sebi ja. Guramo se vazda. Nema mesta za obojicu, mali je to prostor…

Ratujemo. On je smiren i promisljen, ja nagao i plahovit. Kontrast. Pobednika nema. Neko dobije bitku, ali rat nikada. Moj drugar i ja, dva ratna druga u razlicitim uniformama.

Pokusavao sam da ga pobedim, da ga nadmudrim, nasamarim. Ali zalud kad mi misli zna. Uvek

Suma hrastova iznad kuce moje. Suma stara, prastara. Ni najstariji se ne secaju. Suma moja, mog detinjstva slika…

Malen sam jos bio kad mi je moj stari branio. A ja sam u inat hteo. I isao sam, krisom. Svakog dana sve dublje, sve dalje. Svakog dana novu sam avanturu smisljao. A pred vece sam se vracao kuci…pre oca, da ne bih batine dobio.

Kad sam momcic postao,

 

 

Sakupila se gomila.

Tu dole, u parkicu. Golobradi mladici uglavnom.

Vika i dreka. Svi crveni u licu. Besni.

Oteo im Ludi Staja loptu. Pravu, koznu. Skoro novu.

Njihovim novem kupljenu.

Pala im u njegovo dvoriste i polupala neku glupu saksiju.

I sad – on loptu nece da da, oni hoce da je uzmu, makar silom.

 

 

Čitulju ovu pišem velikom čoveku. Velikom umu. Velikoj duši.

Čitulju pišem a čoveka oplakujem. Suze klize, slova mute. Blagi jecaj duša ispušta.

Nije se lako od čoveka oprostiti.

Da je bio lošiji, ne bi teško bilo. Da je bio bolji, ne mogu ni zamisliti.

Teška su slova koja se mrtvoj duši posvećuju.

Bio

 

…i pada danima. Ne prestaje. Kao da je neko drugo doba. Kao da leto nije, kao da Beograd nije. Pada…

 

Mokar stojim pod drvetom, i cekam. A bas sam se lepo obukao, beli sorts, bela majica i bele patike. Patike sad vise i nisu toliko bele, no ne mari…a nje nema. Dogovorili smo se u pet, a sad je dvadeset minuta previse. Ja pod drvetom, mokar, a ona

 

Zubor voda zuborila

Jutro rose probudila

Maglu s’ brda rastvorila

Mladog momka umila…



Kad sam bio mali hteo sam da budem Marko Kraljevic. Ili neki drugi tako dobar lik.

Da jasem nekog mocnog konja, pijem vino i tucem zlikovce. I tako to…

Ali sa godinama su se i interesovanja menjala. Mog idola Marka

U ovom blogu sam odlucio da kukam.
Ispricacu vam svoju tuznu pricu.
Samo ne znam odakle da pocnem…od krajnje nesrecnog detinjstva ili mozda da pricu krenem unazad, od dela kada skacem pod voz, pa se kao film odmotava…taj fazon…

Ubacicu sve one grozne reci kao sto su alkohololizam, droga, nesreca, smrt, otkaz, batine…

Pa cu jos da zakitim sa amputacijom,