Dugo nisam napisao neki blog, a i ovi što ih ranije napisah nisu bili toliko važni. 

Međutim, ovaj jeste.

Važan blog je kad verujem da ga treba pročitati i preporučiti. Da se u ovu akciju vredi uključiti.

Hvala Ivanu Ćosiću na instrukcijama.

Hvala Dragani Đermanović - na inicijativi

- veličina broja 11 -

Možda danas sebi dopustim da malo budem paranoičan. Samo danas i to, evo, pošteno najavljujem. U svemu ću da vidim simboliku i tvrdiću da je ona tu baš zbog mene. Pre nego živ čovek može da izbroji do deset, ja ću da se obrušim na broj 11.

Ove godine čuveni muzički festival EXIT održaće se po 11. put. Na starom mestu Petrovaradinske tvrđave biće đuske i klike uz posetioce iz celog sveta. Po jedanaesti put.

Još opijeni od pobede velikog Novaka Đokovića nad Rafaelom Nadalom u

Nekada davno crkavao sam od smeha nastavničkim pričama o tome kako su odmah posle Drugog svetskog rata roditelji sinove nazivali Staljin, Jugoslav, Traktor, Gvozden, a kćeri Petoletka, Sloboda i Gvozdenka. Verujući u snagu gvožđa i traktora, polet petogodišnjih planova obnove i snage Jugoslavije, deca su u svet kretala s ovom teškom opremom. U odnosu na njih Verice, Sunčice, Nevene i Marice izgledale su kao šarene konfete. Istina, ima jedna Marica čije se razumevanje krivina sačuvalo kroz istoriju iz drugih pobuda, ali ime je svakako ostalo lagano.

Čitam danas kako je jedan Egipćanin, Džemal Ibrahim, svoju tek rođenu ćerkicu nazvao Facebook, odnosno Fejsbuk ili kako se već na njegovom jeziku izgovara ime najveće svetske društvene mreže.

Danas nisam bio na ulicama Beograda pa ne znam. Večeras jesam bio na tim ulicama, ali opet ne znam. Gledao sam televizijske programe uglavnom i zato mogu jedino njima da kažem – svaka čast.

Dakle, svaka čast:

-          snimatelju Studija B što je u onolicki objektiv kamere uspeo da smesti onoliki stomak ministra za ljudska i manjinska prava dok je pozdravljao učesnike Parade

 -          Prvom programu RTS-a što je junački izdržao da ne prekine seriju Diznijevih crtanih filmova i makar tzv. „kajronom“ izvesti o milim

Ljubaznošću prosvetnih radnika nazive dela Dobrice Ćosića upoznao sam veoma mlad. Predstavili su mi ga kao „pisca, romasijera i esejistu“ takođe i kao „partizana, političkog i nacionalnog teoretičara, političkog komesara partizanskog odreda“. Što je škola više odmicala sve su ga češče nazivali i „duhovnim ocem srpske nacije“ i „redonim članom Akademije“. Jednom smo, gluvareći na nastavi, na papiru sastavili tekst predloga za izradu Ćosićeve vizit-karte i na njemu nabrojali 26 titula koje je do tada nosio.

(Ili - zašto muškarci ne idu na more)

Na sred bašte restorana „Jaja na oči" visi ogroman plazma TV čije su ivice potpuno izlepljene etiketama domaćeg piva. Na podu je zeleni itison u ulozi veštačke trave, a u uglu pod zvučnikom saksija nezalivane lozice. Pod njom, kao Cezar u starom Rimu, debeljuškasti kelner lista srednje strane jednog dnevnog tabloida i češka brkove. Na programu su vesti lokalne TV stanice.

„Iz kabineta predsednika našoj televiziji je rečeno da će biti formirana posebna komisija koja će utvrditi okolnosti pod kojima

jednoj ženi, povodom Osmog marta

Od nesreće se nit' živi, nit' ne živi. Ljudi ne pamte svoje nesreće već ne mogu da ih zaborave. Drage ljude što ih smrt odnese čuvamo negde unutra, obmotane posebnom ljubavlju kao nekom urnom.

Od Prištine do Kosovske Mitrovice ima oko 35 kilometara. Toliko su ova dva kosovska grada bila udaljena i pre proglašenja nezavisnosti. Na samom ulazu u K. Mitrovicu nalazi se groblje, a među stotinama grobnih mesta nad kojima su porušeni spomenici, jedna mlada breza nadvija se nad zarasle humke. Tu

Tri minuta posle osam uveče Cvetković je poslednji ušao na sastanak noseći aktovku i papirnu, braon kesu. Sva svetla u sali na trećem spratu zgrade u Nemanjinoj ulici bila su popaljena, a čoju na stolu načičkanu flašicama kisele vode, svi su još malo dotezali kao na mirovnim pregovorima. Izuzev sekretarice Slavice koja je za malim stolom sa strane ispijala nemasni jogurt i pripremela se da hvata beleške, ostali su piljili u zelene dlačice po čoji.

Kafe-kuvarica Milijana servirala je šoljice s kafom pred ozbiljna lica za okruglim stolom kao da je i dalje servirka u vtiću.

Prvi sneg prošle godine pao je u Poganiće u nedelju prvog novembra. Već oko osam sati, na trotoarima u Bulevaru Leontine Vukomanović okupilo se dosta sveta čisteći lopatama sneg od pekare „Ženskom rukom" do zgrade muzeja i dalje prema zanatskoj četvrti. Tek poneki vlasnik lokala u tom delu grada došao je da prokopa stazu do dućana, većina nedeljom ne otvara butigu.

Taman što je istovario novine iz Beograda zdepasti kamiondžija besno je psovao što mu se u uličici kod crkve „zadnja leva" izbušila na jednom od zelenih kočića što, načičkani šiljcima, sprečavaju

*šteka = štedi

Takmičenje gojaznih građana koje su podržali bogati poslovni sponzori doživelo je neuspeh. Prodato je svega 140 karata, a pečenje spremnljeno za očekivanih 500 gostiju - hladno i ukočeno, jedva su pojeli kerovi-lutalice. Skup je završen uz muziku sa razglasa i bez dodeljivanja plaketa „Najmasniji Poganić" kako je planirano, iako je danima uoči svečanosti lokalni radio najavljivao živi prenos i upoznavanje gostiju sa pobednikom.

Kad je poštar Šveđo odskočio s motora kojim dovozi poštu Poganićima i odjurio