Stiska se i traži da piški. Grabim je u naručje i kroz posetioce koji se nelinearno kreću hitam ka ćošku s toaletima kad ono - demokratija! Veliki izbor velikog tržnog centra - četvoro žućkastih vrata obeleženih sivim pločicama. Mučki wc, ženski wc, toalet za osobe sa posebnim potrebama i prostorija za majke sa decom. Pa, šta da radi otac sa ćerkom u naručju, struku vam dizajnersku!

Silueta dugokose majke (znači stereotip) kako drži bebu u rukama navede me da prvo tu kvaku zgrabim. Dobro vratima odmah na leđa nisam srušio tapaciranu tetku s ogromnim naočarima belog

(Ili - zašto muškarci ne idu na more)

Na sred bašte restorana „Jaja na oči" visi ogroman plazma TV čije su ivice potpuno izlepljene etiketama domaćeg piva. Na podu je zeleni itison u ulozi veštačke trave, a u uglu pod zvučnikom saksija nezalivane lozice. Pod njom, kao Cezar u starom Rimu, debeljuškasti kelner lista srednje strane jednog dnevnog tabloida i češka brkove. Na programu su vesti lokalne TV stanice.

„Iz kabineta predsednika našoj televiziji je rečeno da će biti formirana posebna komisija koja će utvrditi okolnosti pod kojima

Novine i kutijice s natpisom ...dim šteti ljudima u vašoj okolini, najčešće kupujem na kisoku uz Bulevar R. Otvoren je 24 sata, uvek imaju sitniš i ne moraš da brineš šta će ti reći kad im rano ujutru zavijoriš hiljadarkom k'o zastavicom za doček ruskog predsednika. Ponekad tu kupim i plavi „Orbit" kad bih da utajim koliko volim dobar roštilj na prazan stomak.

kiosk

Prava

Prvi sneg prošle godine pao je u Poganiće u nedelju prvog novembra. Već oko osam sati, na trotoarima u Bulevaru Leontine Vukomanović okupilo se dosta sveta čisteći lopatama sneg od pekare „Ženskom rukom" do zgrade muzeja i dalje prema zanatskoj četvrti. Tek poneki vlasnik lokala u tom delu grada došao je da prokopa stazu do dućana, većina nedeljom ne otvara butigu.

Taman što je istovario novine iz Beograda zdepasti kamiondžija besno je psovao što mu se u uličici kod crkve „zadnja leva" izbušila na jednom od zelenih kočića što, načičkani šiljcima, sprečavaju

(Iz edicije „Kablovske sveske")

Toma K. bio je veliki drug svima i još veći neradnik. I loš učenik i lenjivac i sporać, ali dobar dečko. Tada su se voleli takvi ljudi, samo na njih niko nije računao. Dugo je lutao za samim sobom nikada ne posrnuvši, ali i udaljavajući se od onoga za čim traga. Sve dok jednog dana, uz pomoć brata od strica, nije zadužio teget plišanu uniformu sa izvezenim „JŽ" na malom džepu, teget kapu s crnim širitom i svetlo-braon kožnu torbicu. Postao je kondukter

Tanjug - 23. oktobar 2009. Tokio -- Japanski naučnici proizveli su humanoidnog robota koji savršeno simulira simptome novog gripa, koji treba da pomogne u osposobljavanju medicinskog osoblja.

Ljudi, trebalo bi odmah da odredimo prioritetne grupe građana i da ih vakcinišemo protiv virusa gripa. Da se ne gužvaju po domovima zdravlja, da ne utrče penzioneri, trudunice, hronični bolesnici i deca preko reda. Da kad nestane vakcine ne zaustavimo proces društveno-ekonomske tranzicije. Da imamo koga da pošaljemo u Brisel za Novu godinu da nam donese Beli šengen i

Ljubaznošću prosvetnih radnika nazive dela Dobrice Ćosića upoznao sam veoma mlad. Predstavili su mi ga kao „pisca, romasijera i esejistu“ takođe i kao „partizana, političkog i nacionalnog teoretičara, političkog komesara partizanskog odreda“. Što je škola više odmicala sve su ga češče nazivali i „duhovnim ocem srpske nacije“ i „redonim članom Akademije“. Jednom smo, gluvareći na nastavi, na papiru sastavili tekst predloga za izradu Ćosićeve vizit-karte i na njemu nabrojali 26 titula koje je do tada nosio.

Tri minuta posle osam uveče Cvetković je poslednji ušao na sastanak noseći aktovku i papirnu, braon kesu. Sva svetla u sali na trećem spratu zgrade u Nemanjinoj ulici bila su popaljena, a čoju na stolu načičkanu flašicama kisele vode, svi su još malo dotezali kao na mirovnim pregovorima. Izuzev sekretarice Slavice koja je za malim stolom sa strane ispijala nemasni jogurt i pripremela se da hvata beleške, ostali su piljili u zelene dlačice po čoji.

Kafe-kuvarica Milijana servirala je šoljice s kafom pred ozbiljna lica za okruglim stolom kao da je i dalje servirka u vtiću.

Danas nisam bio na ulicama Beograda pa ne znam. Večeras jesam bio na tim ulicama, ali opet ne znam. Gledao sam televizijske programe uglavnom i zato mogu jedino njima da kažem – svaka čast.

Dakle, svaka čast:

-          snimatelju Studija B što je u onolicki objektiv kamere uspeo da smesti onoliki stomak ministra za ljudska i manjinska prava dok je pozdravljao učesnike Parade

 -          Prvom programu RTS-a što je junački izdržao da ne prekine seriju Diznijevih crtanih filmova i makar tzv. „kajronom“ izvesti o milim

Ništa tako ne zazveči kao stara uspomena

Otvorio sam oči i mutnim pogledom potražio svetlo. Tamo bolnički prozor s nakrivljenom roletnom, prazan čiviluk i crvena kanta za đubre, kao neka mala radost. Utrnulo telo mi govori da dugo ležim dok zamišljam ogledalo na plafonu i u njemu svoje žute oči, kolika mi je žurba za wc-om. Jedva se oslobodim tri sloja prekrivača i spustim noge na pod, hladan kao babin podrum. Kraj kreveta su velike papuče, poput peraja Kustoovih istraživača okeanskog dna ali ih navlačim i plovim u ćošak.