Imamo prelepu zemlju, samo je malo zatrpana djubretom. Sudeći po vestima, počela je dugo očekivna akcija čišćenja. Vi, ljudi, bolje znate od mene kako to teče. Blog je zato otvoren za vas, slobodno kačite informacije, slike, komentare, pohvale, pretnje. Ja samo mogu da kažem da sam presrećan što su gradjani nazuli čizme, navukli rukavice i latili se kesa.

Izveštaj od Albicile, koji je okačio na mom poslednjem blogu, a u kome citira gospodina Srboljuba Pešića, autora filma Tužna Morava: 

"Očišćeno je samo po 200 metara uzvodno i nizvodno od mostova, ono što se vidi s puteva; a da se ne skuplja više, posečeno je i drveće u čijem se granju najviše zadržavalo. Sve ostalo je ostalo isto:

"Priča koja kruži u medijima je uglavnom tačna. Veslali smo punih 8 sati od sela Zlatokop do Vladičinog Hana. U gornjem toku, Morava je sjajna za rafting, čak bolja i dinamičnija od Drine. Sa ekološke strane, situacija je krajnje kritična i praktično očajna. Na snimku je možda prikazano oko 20% od ukupne štete. Zaista ne shvatam naš nemar. Volonteri koji su učestvovali u akciji čišćenja, tačno znaju o čemu govorim. Problem je ne samo ono što se vidi, već i ispod peska. Tone i tone đubreta se nalazi ispod obala Morave. Užas.. uništiti reku koja je od životnog značaja za celu Srbiju, je potpuno idiotski. Verujte mi da se posle svega osećam jako tužno i umorno.

Ok, osvanuo je 15. April. Vest je da je počelo organizovanje dobrovoljaca u Vranju i okolnim mestima za čišćenje djubreta sa Južne Morave. Akcija bi navodno trebalo da traje više vikenda, dok se akutni problem djubreta ne eliminiše.

Zamolio bih čitaoce bloga da okače svaku informaciju do koje dodju, o napretku akcije. Da poguramo, ako negde zastane. Pokušaću da stupim u kontakt sa drugarima iz kluba eXtreme  u Vranju, da ako je moguće i od njih dobijemo informacije iz prve ruke. 

Iz mog ugla, mislim da je ovo odlična prilika da Vlast zablista i upiše sebi poveliki plus za naredne izbore, barem kod nas tree hugerrs-a, kojih, kako se pokazalo, ima značajan broj.

Tužna Morava

Ovaj film su pre desetak dana snimili naši drugari iz kluba eXtreme i zamolili su da ga pokažemo nekom ko  može da pomogne.  Moje slike burića sa odbačenim lož uljem u sred NP Tara kojim sam progonio predstavnike vlasti, kad u zasluženim časovima relaksacije pišu po blogu, su ništa prema ovome.

Ljudi su se vratili sa ozbiljnim infekcijama kože.

Upozorenje za Albicilu: film sadrži materijal neprikladan za njegov mentalni sklop i strast prema rekama, te je bolje da ga na gleda.

Evo nekih fotografija koje sam odavno spremao da okačim. Ne verujem da će svima biti zanimljive, sigurno ne kao meni, nešto kao kad pokazuješ svoj porodični album gostu. Ali svejedno, tu su "for the record", što se kaže. Znači, ako me neko pita, šta si ti, sine, radio u USA svih ovih godina, evo, to vam je to :-).



Tipična priča. Bil je osnovao firmu, i

Na put ka "moru" smo krenuli kasno popodne. Zadimljenu beogradsku policijsku stanicu u kojoj se čekalo na pasoš, zamenila je zaptivena Lada Niva, teško natovarena speleološkom i kamperskom opremom, gomilom hrane i četiri vesela pećinara. Zbijeni na samo 3 sedišta, za narednih desetak dana smo prevalili skoro 1500 kilometara, od kojih otprilike trećinu po retko posećivanom kamenjaru u zaledju Bokokotorskog zaliva, izmedu Grahova i Risna, tražeći jame i pećine. 

Iza ovog pomalo bezazlenog imena krije se tajanstvena bolest, koja prema dosadašnjim saznanjima ima potencijal da dovede do izumiranja čitavih vrsta slepih miševa. U prvom redu onih koji zimi prelaze u hibernaciju, dakle spavaju zimski san. Radi se o milionima slepaća, medju kojima ima i nekoliko vrlo retkih vrsta, koje su i inače bile na ivici izumiranja (Indiana bat). Do nedavno je sindrom bio izolovan na severnoameričkom kontinentu, a krajem prošle godine su otkriveni prvi slučajevi i u Evropi, u Francuskoj.

Gotovo nista ne moze da vam tako efektno upropasti uzivanje u planinarenju kao par neodgovarajucih cipela. Pocev od generalne neudobnosti i nepotrebnog zamaranja, kvasenja, pregrevanja pracenog smrzavanjem, mrskih zuljeva, pa do klizanja, uboja i uganuca koje je vasa cenjena cipela trebalo da spreci.

Iako u principu na gotovo sve dnevne treking ture mozete ici u najobicnijim patikama sa malo boljim djonom, ukoliko planirate da se planinom zanimate cesce od jednom ili dvaput godisnje, a narocito da kampujete u prirodi, nije lose investirati kintu u par dobrih planinarskih cipela. Tehnologija njihove izrade je, slicno kao kod ostatka opreme, znacajno uznapredovala u poslednjih desetak godina. Opet zahvaljujuci sintetickim materijalima, pre svega goreteksu, od koga se pravi ulozak za gotovo sve ozbiljnije  planinarske cipele. Kao i kod jakni, goreteks membrana stiti stopala od spoljasnje vlage, a istovremeno omogucava luftiranje. Zbog toga su ovakve cipele primetno udobnije od klasicnih koznih planinarskih gojzerica, u cemu prednjace cipele sa tzv. XCR goreteksom (Extended Comfort Range).