Prihvatam sve fizičke poslove!

 Sređujem bašte, ašovim, ravnam, kupim lišće, odnosim  baštensko smeće( i obično kućno), kopam kanale i temelje..

.Atila, telefon 060 35......

 Čitam Zilahija Lajoša, znaš ono „Ararat“, „ Samrtno Proleće“, „Kad duša zamire“...bio je neki   čudan čova i naš ovdašnji, ne bi ni pola znali o tom vremenu, lepotama i  strahotama koje u čoveku i danas žive, da nije bilo Lajoša slikara istorije i čoveka. Njega nije potrebno razumeti dovoljno je prebaciti se u ono vreme ili ga dozvati u ovo. Gledam kako danas ljudi, posebno mladi, ne znaju šta će i kuda će, vrzmaju se u krug ne bi li zaradili koji dinar da bi se kasnije u kafićima pred društvom i devojkama  pravili važni, a sutra il’ prekosutra ponovo, ista priča.

… ili kako se zanemariti, ili izbeći… ili kako se prepoznati…a, ne znati…

 Šta mi imamo sa sobom?

  Ništa, dok nam odozgo ili odozdo ili negde iz sredine ne zazvoni pulsirajući na kraju noktiju, na  završetku vlasi...u nesigurno-nevinom  pogledu, u najkrajnjijim  stanicama  tela…um, strast i duša što ga veličaju kao dobrog  domaćina čiji rođaci žive  u tihom disanju, šapatu na uvo, u nedodiru usana…

 Šta bismo mi sa sobom?

  Ništa, prepustiti se ćutanju i tihoj patnji, divljim  malim životinjama neprespavane noći što zvezde mešaju do besvesti i osvežavaju se u jezeru aždaja kojima kiseonik  izvire na uši i eksplodira u nepoznatom značenju.

    Kupi mi žena za rođendan, bio skoro, lepe duboke sive jesenje-zimske cipele, na šnjiranje, ne propuštaju vodu, tople i udobne, bar dok sam probao levu na kojoj imam visok ris, posledice iz mladosti i bavljenje sportom.. Stajale su par dana u kutiji i onda rešim da ih probam, ranije sam nove cipele razgažavao kod kuće, al’ davno nisam kupovao obuću, pa se zaboravilo, a i đavo ne da mira, obujem ih i krenem u šetnju 6-7 kilometara. Posle prvog kilometra, osetim nešto me na peti bolucka i pecka, kažem, nije žulj, baš su mi udobne i lepe. Na  drugom, od pete probija na temenu.

   Noću između 12. i 13 . februara 1961. godine Branko Miljković je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke “Uzalud je budim” (1957), “Poreklo nade” i “Vatra i ništa” (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama “Smrću protiv smrti”(1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovićem (1934-1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog.

   “U celom tom opsežnom radu pokazao je

...RA 01h 01m 08.99s DEC +54 stepena 35' 18.4“

   Ljubav je  u nama, oko nas...ljubav je ispod  i iznad, ispred i iza, sa leve i desne strane...ljubav je u vodi, vazduhu, svetlosti, cvetu, kamenu, travi...ljubav je u mravima, otrovnici zmiji, nezgrapno harmoničnom slonu...Ljubav  dolazi i beži, blizu je i daleko...ljubav se rađa i nestaje...uzdiže i baca u ponore...

 Moga mladog prijatelja uzdigla je do Cassiopeie.

    Shvatajući da je deo priorode, čoveku nije teško da pomogne  kako bi i drugi stanari u njegovom okruženju živeli  svoj život, jer nikad se ne zna  ko će se u kojem  obliku zadesiti u nedokučivoj cikličnosti  i burnom toku življenja. Ljudska vrsta sebe smatra najinteligentnijom  i sebi je dala za parvo da  “ uređuje “ prirodu ne vodeći računa o štetnosti korisnog za druge vrste – od insekata, malih životinja, ptica, riba, trava i  sitnog rastinja .. do najupečatljivijih  primeraka.

Život je nepresušan izvor umetnosti.Umetnost je oplemenjivač života. Prepreka među njima ne sme biti.

Razumeti ove tri jednostavne rečenice ne bi trebao da predstavlja poseban problem ukoliko čovek razmišlja jednostavno bez primesa onoga što je pokupio kroz školvanje, rad, nauku, džabalebarenje, hobije,

   Paperjasti goluždravac  zeva nadu iz limenog korita, koža crvenkasto-braon naslućuje paperje. Nemoć ga ophrlila mladog, nit' zna šta je život , nit' šta je posle, a voda može svakog časa da naiđe i odnese nadu. Kad ona ode praćakanje ne pomaže.

   Nešta bi jadničak da kaže  , reči ne izlaze , možda i govori , al' ga ne razumemo. Nema krila da bi odleteo. Njemu je za život potrebno  baš to , let u život odakle nema povratka. Zašto su ga ostavili u toj neizvesnosti, da ojača, da se sam  onako providan i prirodno nezaštićen

Ti si oduševljen

Ti uživaš

Tebi je sada sve potaman

Došli su dečaci sa ćoška

Ovoživotno se u Potajnku rasporedili

izazivajući smisao zaklinjući se Ocu i Zimzelenu

Ne bojiš se više mraka

dok se nad Beskonačnim stubom bekelji sunce

I mesec bi mogao da stane u čašu mleka

Hajdemo šinobusom po Panoniji da sejemo reči

one koje smo zaboravili i one koje još nismo izgovorili

od kukuruzne svile brkove da pravimo

vrane da nateramo da nam donesu po fraklić duda

Prazne ulice da privolimo na ljude

   Znam kad se rodio (koliko smo popili piva !), znam mu majku i oca, dedu i babu, on je moj srednji kumić, član Kumovskog klana, poznat lik u svojoj sredini i šire, kako i ne bi bio kad je svakom fudbalskom timu dao bar po jedan gol. Već ga pamte generacije iako  je tek u tridesetoj. Profesor fizičke kulture, nenametljiv, skroman, voli da sasluša, ali ne da na istinu, široke je ruke, srca i duše, ličko-lalinsko-bačko-banijske. To je moj kumić Danilo Dado Bobić. Šta je to moja kumčina uradila!? Poklonio je martovsku platu stradalom Japanu.

    Prošlog avgusta ispred