Gost autor: docsumann

 - Nikad nisam razumio tu dokonu filiozofsku zanimaciju kao što je gledanje u plafon tokom opuštenog ležanja na krevetu. Naročito ako je plafon neoštećen i sviježe okrečen. Ono, kad po njemu ima kojekakvih mrlja od vlage ili otpalog maltera - e, tu se već uz određenu dozu mašte i asocijativno-vizuelne nadogradnje može svašta uvidjeti. Ali to je opet više umjetnička nego filozofska akcija.

   Čitajući poslednje blogove bocvene i Ines prisetih se jednog  prijatnog ženskog lika iz mladosti koji me nikako ne napušta, ali ni danas  ne znam  u kom obliku je opstao kao ljubav, romantika, čisto prijateljstvo ili nešto što ne mora da se shavti, razjasni, već samo oseća.

   Dečja želja da postanem vojnik obistinila se. Nisam razmišljao o ratovima, žrtvama, uništavanju, miru, čuvanju granica, oružju ... maštao sam o uniformi kao prepoznatljivom i neodoljivom statusu, pojavi, defileima, privlačnosti za oko, kao nečem  što je nedostižno za svakog. Bila je to dečja mašta, koja se raspršila posle dve i po godine vojnikovanja, upale zglobova i napuštanja vojnog školovanja.

    Da li sam nedostojan vremena? Da li je prostor mali, pa ne mogu nigde da se sklonim, iskoraknem, da me mimoiđe bar jedan udar vetra čiju čistotu kasnije ne mogu da udahnem, talas što povuče sa sobom nemoćnike i moćnike, da me iz svojih meta izostave munje i gromovi..? Da li sam nešto skrivio višim silama, nižim pobudama ili se jednostavno ne uklapam u ritam, u muziku haotične melodičnosti, sliku uzburkane jednostavnosti, u reči koje beže smislu...? Da neko ne primeti moje posrtanje, mucanje istine, prećutkivanje laži, moju ranjivost i nežnost, dobrodušnost; moju iskvarenost, zlobu, zlu krv, pakosti... sve od čega sam sazdan, kao i ostala /ne/ljudska bića, i započe da mi oduzima jedno po jedno, pa da mi ponovo vraća u izmenjenom obliku i značenju.

   Napokon sam saznao, u penziju sam mogao da odem pre dve godine, mogu to da uradim i sutra, ali neću.Više od godinu dana okrećem telefone, šaljem dopise, zahteve, traženu dokumentaciju, taman sredim nekih deset godina radnog staža, ono se ispostavi da u tih deset nisu sređeno još dve. Sređeno je i to za pet minuta telefonskog razgovora. Pravnica u Fondu PIO zna svoj posao. Nije bilo dođite ili nazovite  za nedelju dana, nego razmotriću i sutra šaljem listing. I bi tako. Sve uslove po Zakonu ispunjavam. I ja se prepadoh. I ne znam šta ću. I ne znam gde ću. I ne znam šta ću da radim u penziji. Zar sam toliko radio da ne radim ništa!?

   Posle nevremena (prošli četvrtak) bio sam skoro tri dana bez Interneta. Nije mi toliko smetalo što je mreža pukla, nego što ne mogu na Blog. Po inerciji krenem da pogledam šta ima novoga i lupim se po čelu budalo, gde si navro, s’ druge strane sine izgubiću nit, kako ću se uklopiti, biće postavljeno mnoštvo postova, a ja ću biti uskraćen da ih pročitam, sveže, praktično još ni autori ne znaju šta su hteli da kažu dok se ne pojave komentari. Svraćanjem nakratko do posla koristio sam priliku da otvorim Blog, ali se nisam usuđivao da ostavljam komentare. Osećao sam se nelagodno, kao strano telo, diskusije se uveliko vode i šta ja sad svojom jednom rečenicom, upadicom da kvarim tok, dobru atmosferu, uspostavljenu komunikaciju...ali sam ponajviše bio zatečen osećajem da  nemam šta da kažem, ustvari imam, al’ sve je glupo, nasilno...pomisliće neko evo ga, udvorička pi..a.

    Znate, šta!?! Meni je dosta i EU, i navijača, i demokratije, i parada, i fudbalske reprezentacije, i ko će s kim i ko će koga ...Dosta mi je i rezolucija, i Holandije, i ljigavih poseta, i kad će pregovori sa Kosovom, i da l’ će da uhvate begunce, i Predsednikove kategoričnosti, i opozicionih političkih  sačekuša, i skupštinskih nadmudrivanja.. Dosta mi je i MMF-a, i praznih  obećanja, i lažnih moći, i  tajkuna, i besplatnih akcija, i ko je preko noći postao bogat, i ko je zapalio žito...

   I nije me briga što se po ceo dan vozikaju automobilima, i što /ne/će poskupiti gas i grejanje, i što je došla vruća jesen,  i što /ne/zavirujemo u komšijsko dvorište, i da li će inflacija  biti preko 8 , i ko će dočekati vanzemaljce i pristupiti njihovoj partiji...Nije me briga, bre, za Farmu, ni Velikog (i malog) brata, ni ko je obdareniji(talentovaniji) u vriskama preko medija, ni ko će gde za Novu godinu i da l’ će uopšte da je bude...

                                                    "Život je ono što ti se dešava dok ti praviš planove za život."/Lenon/

   Ej, što volim nedelju. Zatvorim se u sobu, uključim TV i otpadam ceo dan na krevetu. Odem  do toaleta iz poštovanja prema sopstvenom telu i organizmu, malkice u kuhinji pomirišem da li mi nešto odgovara njuhu, ukusu, očnom živcu ... zavirim u frižider uzmem hladno, osvežavajuće i sa tim se vrnem u sobnu hladovinu. Onda mi nekakav vrag ne da mira, pogledam, knjiga se upiljila kao da hoće da me proždre, stavim je na grudi, a ona bubnja, izvadim papirić za obeležavanje, 157.strana.... „bila je to grozno ledena zima potkraj 18.veka. Mladi Teodor lutao je siromašnim, opustošenim ulicama, kapci prozora zatvoreni, vrata zamandaljena kako ne bi toplota izlazila, namernici ulazili, a on je birao retke kuće iz čijih dimnjaka je kuljao dim. Prisećao se udbonosti  svoga doma iz koga je otišao svojom voljom ne pristajući na ultimatume bogatih roditelja.„ Pa, dobro, Teodore zar si našao zimu da se inatiš, to se radi u proleće, do zime te prođe i zar si toliko gadljiv na bogatstvo?!

49. p.n.e. Gaj Julije Cezar izgovorio je čuvenu rečenicu "Alea iacta est" (Kocka je bačena) i prešao reku Rubikon

1863. U Londonu je otvorena prva linija podzemne železnice u svetu.

1882. Počeo je hercegovačko-bokeljski ustanak Srba i muslimana protiv Austro-Ugarske, kao odgovor na uvođenja zakona o vojnoj obavezi i regrutovanja.

   Malo sam nervozan. Nije to ono stanje tri koraka napred, nagli okret tri koraka nazad, gnječenje cigarete u ruci ili ustima, lomljenje prstiju, tapkanje nogom, škrgutanje zubima....Nije čak ni ono da mi smeta okolina, silni automobili, vika i galama, evo, iz susednog kafića slušam  mnotoni, ali jak, ritam  tup-tup, tup-tup...komšija ispod nešto buši po čitav dan, pa kucka, kao da sam u zubarskoj ordinaciji...Ne smeta mi ni strčavanaje niz stepenice, iznenadna zvonjava telefona, nagla promena vremena, dobro to malo udari po nervima, ali kako došlo tako

   Dolazi obično sama. Ponešto i van nje utiče na njeno pojavljivanje. Zna da uzdrma, razveseli, dovede do suza, preokrene se u svoju suprotnost, da u svim pojavnim oblicima uznese do nebesa, da zadrži blesav osmejak.... Uglavnom je nismo svesni, jer da jesmo gde bi završili. Tinja čitavim bićem od malog nožnog prsta kroz krvotok, do ušiju i najisturenijeg čuperka na glavi i obrnuto. I nije samo svojstvena čovekolikom biću.