- Gde si krenuo  ?                       

- Nigde .

- Po čega si pošao?

- Po ništa.

- Zašto onda ideš ?

- Da ne bih stajao.

  / Autor poznat samo autoru /

   Čovekova  potreba za stalnim kretanjem je starija od njega. Pre ljudskog bića kretala se materija, vazduh, svetlost, zvuk, planete, mikroorganizmi, pa nešto savršeniji oblici života, praživotinje... i tek onda čovekov korak  postade potrošač njegove energije. Postade potreba i način da se prekrati vreme, prostor, reč, ćutanje... kako bi se stiglo do /ne/željenog cilja.

Deda ima još jednu lepoticu.

 Jovanu. (Anja joj je dala ime, mogla je da bude Iva-Marina).

Deda postaje sve više plačipička.

Dede bi trebalo zabraniti jer troše suze.

Stižu gosti...

 Deda  sluša Pejperse, Stinga , Dip parpl, Nirvanu...i oseća Jovanu. 

 Anja je odavno preplavila dedu.

Deda pije crno vino da utopli svoje dve lepotice.

Kažem, dede bi trebalo  zabraniti.....

   Otoplilo je. Ne prija, ali šta da radim.Valja se prilagodjavati. Ceo život se prilagodjavam i od tog silnog pristizanja čini mi se da nisam ništa dostigao. Nešto se kao samo predalo, nije htelo da beži, ostalo još jurcam po okolini glave i grudi, spolja i iznutra, pokušavam da se pronadjem i spojim ako ikako može u nedovršenu sliku, mozaik sa napuklim delovima, u reč, i sa više reči da namamim smisao, da mu ja kažem šta mislim o tome i tome. Sve se razularilo, raštimovalo, počelo da peva svoju pesmu i nikad se nisam toga uplašio kao do pre koju godinu shvativši

  Stid me, i sram, i bedno se osećam. Koliko danas vredi čovek, njegova ličnost, dostojanstvo, gde je njegovo pravo na normalan život, pravo da jede tri puta dnevno, tek toliko da održi fizičku i mentalnu kondiciju, da noć prespava u snovima, da se okupa jednom nedeljno, da obuče pristojnu garderobu, da pogleda u oči one koji nemaju potrebu ili neće da razmišljaju o tome.

   Sećam se da je leto bilo sunčano, toplo, svečano, druželjubivo, da je imalo svoj početak i kraj, znalo se, dolaskom leta upadali smo u kratke pantalone i šorceve, bez majica, bosi, i nismo ih skidali do poslaka u školu. Temperature su bile umerene, i ne sećam se da je neko izgoreo od Sunca, svi smo bili lepo preplanuli, istrbljeni, prašnjavi i ošišani do glave. Ipak, popodne se moralo odspavati dva sata, tako da od 2 do 4 napolju nije bilo dece. Nije bilo dugotrajnih kiša, samo po koji pljusak bi pokupio prašinu i osvežio glave  za nove dečje letnje bitke, hajdučije po obližnjim njivama i voćnjacima. O letovanju nismo razmišljali. More se spominjalo, tu i tamo. Nismo imali predstavu gde se tačno more nalazi, šta se tamo radi, zašto se putuje danima i noćima da se pocrni, kao da nije svejedno to isto uraditi uz Kanal DTD ili Jegričku.

Snovima se radujem, stvarnosti se nadam.

   Dete sniva o tome kako će postati veliko, kako će umeti sve  što stariji  znaju, mnoštvu bombona i čokolada, ljubičastim i šarenim balonima, kasnije pod uticajem roditelja i okoline sanja da bude doktor, pevač/ica/, inženjer, automehaničar, konobar, medicinska sestra, glumac.... Odrasli ne znaju da sanjaju lepe stvari.

   Vesela je bila stidljiva devojka, smernog pogleda iza naočara, crvenkasto- braon kose do ramena, tankih usana koje su znale da se pretvore u sjajno sunce, nežne konstitucije, zatvorene u rolku i maksi haljinu. Nije bila govorljiva i kada nešto kaže bilo je tihim glasićem koji je pre priličio monahinji nego mladoj ženi punoj strasti, života, ljubavi...

    Pa, šta ja mogu što motika više nije penkalo. Penkalo za zemlju. Izvukli su hemiju iz njega, tretiraju zeleno, a onda ošpartaju redove, kao puste dušu zemlji, i milina…nigde travke, korova - gorušice, slatkovine, sirka…Šezdesetih i sedamdestih godina prošlog veka motika je bila veoma popularna alatka. Motikom su mnogi izgradili domove, školovali decu, odlazili na more, obezbeđivali ogrev za zimu…Motika je zbližavala, za vreme motikanja, vezivala za večnost. Jedva se čekalo da se izađe iz reda, zalegne u hladovinu, popije malo vode, prezalogaji slanine, sira i mladog luka, nežno obriše znoj sa čela, prepusti maštarijama...

 Poljubac pod anestezijom

 Tvoj mali prst na nozi

 Ne odgovara na povetarac

 Tvoj skočni zglob zauzet je gibanjem

 Tvoj list se umiljava samom sebi

 Koleno ne uzvraća  lutanju jezika

 Bedro se izdiglo iznad u neba

 Dolina boka usnula je između Amazona i Himalaja

 Struk ti se uvija  u sopstvenu želju

 O, blesavog putovanja do pazuha koje se

 Uvuklo u rame

 Ruka je rukavac Dunava

 Vrat se  premišlja u ježenju

 Uvo se pretvorilo

  Kada osetim da mi sivilo  ne izbija, već udara u glavu, da golubovi  više ne sleću na moja ramena, vetar  i Sunce se okrenu protiv, znak je  da se hodi sporednijim ulicama. Kada sećanja počnu jasnije i snažnije da dopiru  do početka, da prva nadjačavaju poslednja, vreme je  za stolicu za ljuljanje na verandi  nedogleda i nedomišljenosti. Kada misao  ukroćuje  i ukoruje pogled za  lepršavom lepotom, pa i ona  se povede za njim, trenutak je za samokažnjavanje uvijanjem u bele hartije, beskonačnu igru  rečima... a da niko ne sazna da je to kazna.